У Србији се годишње произведе до 800.000 тона шљиве, од чега 70 одсто заврши у ракији, чија је продукција 30 милиона литара годишње, а под дуњама је 5.000 хектара, по чему смо други у Европи, док регистрованих произвођача ракија има 530, а постоји и двадесетак удружења..
Председник новоформираног Савеза произвођача ракије Иван Урошевић каже да су се коначно за сада три удружења удружила да проблеме у области прераде воћа у ракије реше у бољој координацији с министарствима.
Награде које су ракије из Србије добиле у Кини потврда су да производимо веома квалитетне ракије, којима треба прилика да доживе светску славу, рекао је Урошевић, и додао да морамо да општи квалитет ракије дигнемо на виши ниво.
Процене су, додао је, да се годишње произведе и више од 50 милиона литара, па је најбитније да научимо да производимо квалитетну ракију и да је квалитетну пијемо код куће, а самим тим ће онда бити бољи и општи квалитет ракије.
Он наводи да је највећи проблем веома велики удео нелегалног тржишта.
Као основну предност српске ракије спомиње врло квалитетну сировину „јер се код нас ракија прави од воћа прве и друге класе”.
Наших ракија има на свим континентима, али у занемарљивим количинама у односу на друга светска пића. Морамо производњу ракије у Србији много боље да уредимо да бисмо могли наступати глобално, сматра Урошевић, и додаје да би, уз помоћ државе, требало да се створи клима да се међусобно конкурише квалитетом и фер-плејом.
Државни секретар у Министарству пољопривреде Велимир Станојевић оценио је да је кључно увођење нелегалних произвођача ракија у систем преко регистрације да би инспекције и друге надлежне службе могле да их контролишу.
Регистрација је најбитнија да би користили новац од Министарства пољопривреде за, рецимо, опрему за дестилерију, и бурад за одлежавање ракије, рекао је он, и додао да је битно да постоји национална кровна организација која ће с државним органима решавати проблеме у сектору који напредује.
Министарство, истакао је он, подстицајним мерама помаже произвођачима у производњи квалитетних пића, као и на подизању вишегодишњих засада.
Имамо предвиђена и пројектна средства за наступ, маркетинг и појављивање на међународним сајмовима, казао је он, и додао да се ради на клонској селекцији, односно очувању аутохтноних сорти шљива.
Гвозден Ковачевић из ужичког села Каран четврта је генерација која производи ракију, а сада је за дуњевачу добио светску златну медаљу.
Најчувенији смо по шљиви, потражњу за ракијом не можемо да задовољимо, али трудимо се да квалитет остани исти, казао је он, и додао да је укупна производња Златне долине око 20.000 литара ракије.
Мирослав Кнежевић из дестилерије „Хуберт 1924” из Банатског Великог Села, која је добила светско злато за кајсијевачу, каже да су признања тог нивоа значајна за српску ракију као национални бренд.
Као циљеве зацртали смо пропаганду наше ракије у свету да би извоз био већи, и борбу са сивим тржиштем, што лажно декларисаних, што нерегистрованих произвођача, каже он, и додаје да би производња ракије могла бити и мотор оживљавања села и враћања људи на село.
За добру ракију три ствари су битне: одлично воће, поштовање свих фаза дестилације и где се ракија чува – шта квалитетно буре може додати ракији да би постала врхунско пиће, поручио је Ковачевић.
Ракију као национални бренд Милан Зарић, из дестилерије „Зарић” из Косјерића, која је у Кини освојила златну медаљу за шљивовицу и сребрну за ракију од малина, а недавно склопила и уговор за извоз у ту земљу, упоредио је с националним брендом Шкотске – вискијем.
З. Делић
