Албанији, упозорили су данас представници синдиката и пословних удружења.
У прилог томе наводе да је минималац у Србији дупло нижи од износа минималца у Хрватској, где је најнижа накнада за рад утврђена у износу од 396 евра.
Влада Србије последњи пут је донела одлуку о висини цене рада прошле године у септембру, када је одлучено да цена рада по сату у 2015. години износи 121 динар, без пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање.
Претходно минимална цена рада у Србији није била повецавана од 2012. године и износила је 115 динара.
То практицно значи да је ове године минимална месечна зарада запосленог износила најмање 28.430 динара бруто, а око 21.000 нето.
Синдикати упозоравају да се она мора повећати, јер спада у ред најнижих примања у региону-свега 174 евра, а иза нас су једино Македонија са 131е и Албанија са минималном зарадом од 149 евра.
У БиХ минимална зарада износи 191 евро, Црној Гори 193 евра, Хрватској 396 евра, а у Словенији чак 791евра.
У Бугарској, која је чланица ЕУ, минималац износи 184 евра.
Када је реч о поређењу са неким развијеним европским земљама, у Немачкој је минимална зарада 1.473 евра, Холандији 1.502 евра, Луксембургу 1.923 евра...
Председник Самосталног синдиката хемије и неметала Србије Љубиша Несторовић прецизирао је да око 20.000 радника у Србији прима минималну зараду у предузећима, али да, свеукупно гледано, око 150.000 радника у Србији "ради у оквирима минималне зараде".
Он је појаснио да 20.000 људи прима минималну зараду у предузећима где постоје правилници о раду и колективни уговори, да око 50.000 њих прима више од минималне зараде, а да им се доприноси уплаћјују на минималац, што како је казао, штети и Фонду ПИО и здравства, а посебно раднику коме ће сутра када оде у пензију примања бити значајно мања због тога.
Процењује се, каже, да око 70.000 људи искључиво прима минималну зараду и они углавном раде по кафицихима и бутицима, продавницама...
Како је казао, Србија недвосмислено по најнижим примањима заостаје како за регионом, тако и за европским земљама.
"Примера ради, цена по радном сату у Немачкој је осам евра, код нас један евро... Тачно је да је Немачка далеко испред нас и спада у једну од најачих економија, али да ли је заиста немачки радник толико пута бољи од нашег, сигуран сам да није", указује Несторовић.
Такође указује и да забрињава то што се у многим областима не поштује ни минимална цена рада која је гарантована законом, па се у неким фирмама у области грађевине и металској индустрији радницима исплацују плате од свега 17.000 или 18.000.
Зато се, како је казао, синдикати залажу за то да се минимална цена рада повећа на 143,5 динара по сату, али се томе противе представници послодаваца који сматрају да се за то још нису стекли услови у привреди.
Радна група би до краја недеље требало да размотри предлоге свих чланова Социјално-економског савета, а одлука о висини минималне цене рада требало би да "падне" у понедељак, 14. септембра, додао је.
Уколико се чцланови СЕС-а тада не договоре, коначну одлуку донеће Влада Србије.
И представници синдиката чији чланови не учетвују у раду СЕС-а указују да се минималац у Србији мора повећати.
"Саопштено је да је индустријска производња у јуну већа за 13 одсто у односу на јун прошле године. То је добро, али је онда ваљда и логично да и радници који су највише допринели економском расту, добију барем минимум кроз повећање минималне зараде", каже председница АСНС Ранка Савић Тањугу.
Савић указује да је проблем у Србији висока стопа пореза и доприноса, велика оптерећења привреде кроз разноразне таксе и намете, успорене реформе, сигурност пласмана капитала...
Подаци АСНС показују да минималну зараду у Србији прима 35.000 радника.
"Они поримају свега 21.000 динара, неретко од тога живе четворочлане породице, а велики број радника прима и мање од минималне зараде, између 15.000-16.000 динара и то се дешава и поред законске одредбе да радник не сме да прима мање од минималне зараде", рекла је Савић.
Консултант Мреже за пословну подршку Драгољуб Рајић мишљења је да је основни фактор ниских зарада мали приходи фирми, који су значајно нижи него у другим земљама.
"Фирме овде немају приходе и не могу да наплате своја потраживања по 140-150 дана. Поред свега тога, у задњих неколико година имамо стални пад куповне моћи, све се мање робе и услуга прода и приходи су мањи", рекао је Рајић Тањугу.
Фирме у Србији, осим што имају превелике расходе за сировине и репроматеријале, имају и велике расходе за зараде и доприносе, односно бирократски трошкови пословања су високи.
"То исцрпљује фирме и извлачи новац из њих и онда су запослени у њима жртве тог система", каже Рајић.
Он је указао и да свега 30 до 40 одсто запослених у Србији има зараду изнад 350 до 400 евра која се сматра просечном, па смо и по томе, не само по висини минималца на европском дну.
"Наши образовани и високо- квалификовани људи су потцењени у односу на Европу, и плаћени су 10 до 12 пута мање него у Немачкој или четири до пет пута мање у односу на Словенију", указао је Рајић.
Осврћући се на то да синдикати указују да радници у неким секторима раде и за плату која је нижа од минималца, он је рекао да тај проблем постоји и у кинеским радњама у Србији, у којима радници добијају свега 10.000 до 12. 000 динара месечно.
"То је такође противзаконито, а нико им не стаје на пут", категоричан је Рајић.
Минималац би, како каже, недвосмислено требало да буде неопорезив.
"То у Србији није случај па се минимална зараде која је заиста веома ниска, још и опорезује", закључио је Рајић.
(Танјуг)
