Веле овдашњи људи да се и у бачкој равници живи исто као и свуда где нема посла, где се месечне зараде врте око минималца, иако је просек плата по статистици знатно већи. Реални кажу да не треба нико други да их убеђује како живе боље него претходних неколико деценија, јер бољи живот, који се чека, демантује почетак сваког месеца када на кућне адресе стигну рачуни за струју, комуналније, телефоне, природни гас, када треба купити огрев, када треба децу и унучад спремини за школу, када, ваљда је ред, треба спремити зимницу, платити рачуне у радњама по принципу „дођем ти“...
И док млади, па делом и средовечни, не памте време када се у овим, али и другим крајевима драге нам садашње и „омражене“ некадашње државе, живело добро за садашње услове, они старији, сада углавном деке и баке могли би да причају приче унуцима, попут бајки, како се овде некада лагано, спокојно живело. Добро се живело, веле, јер се пуно радило, за плату си могао много што шта, правиле су се куће у којима и данас живе по три генерације, куповали аутомобили, ишло на годишње одморе на море, путовало у иностранство...
Данас овде има око 6.000 званично незапослених – каже статистика. Други веле да је број мањи, јер на списковима Националне службе за запошљавање има подоста оних који чекају пензију, или нешто друго, а не посао, јер ко ће запослити баку или деку у седмој деценији живота? У 11 основних школа колико их има у овој општини, 1. септембра у школу је кренуло око 500 првака, а некада је статус првака знало да добије скоро 1.000 деце. На пријему за прваке који су сели у одборничке клупе у великој сали Скупштине општине овдашњи политичари рекоше да су они наша будућност. Запитали су их шта им треба, а деца, углавном затражише само лопту и рекоше да би волели да буду спортисти, да побеђују.
Старија младост, људи између треће и четврте деценије живота, или траже посао или га напуштају и одлазе у гастарбајтере. Ових дана десетак младих мајстора напустило је бачкопаланачке фабрике и отишло у Словачку где ће радити у фабрици аутомобила. Кажу да је тамо плата неколико пута већа него овде, а ако све буде како треба ускоро би пут Словачке требале да крену и супруге са децом. Пре 2-3 године овдашњи млади отац са супругом напустио је посао програмера и поред плате од око 1.000 евра, јер је у Минхену добио посао са платом од 5.000 евра. Живи са породицом у изнајмљеној кући, заједница помаже супругу и децу од којих старија ћеркица ускоро треба да крене у школу, а сваке године немачка држава исплаћује око 1.000 евра помоћи за његове остареле и болесне родитеље у Бачкој Паланци. Ово нама можда звучи мало нестварно, али све ми је јаснија тврдња да је отаџбина тамо где је мени и мојој породици добро. Или, прича ми човек да живи на крајњем северу Шведске, има кућу и викендицу пар стотина километара јужније, раде он и супруга, добро живе, имају и шведско држављанство, долазе у Бачку, иду и на море, јер зимовање им не треба на крајњем северу. Жена је недавно почела да ради и има 2.500 евра месечну плату, он знатно више, родио им се син. Али, каже да, на пример, ако оду у суседну Норвешку и којим случајем направе неки саобраћајни прекршај, полицајац ће им наплатити 50 одсто мању казну од оне коју би наплатио да је исти прекршај направио држављанин Норвешке. Каже: Норвежани дају попуст Швеђанима, јер сматрају да су сироти?! Размишљам: да се то мени деси норвешки саобраћајац би могао да ми доплати пар стотина евра за гориво да могу да се вратим у Паланку! Не би било лоше, али није могуће јер немам пара ни да дођем до те Скандинавије.
И док нам млади, овде ишколовани, стручни људи са праксом попут лекара, специјалиста, инжењера, програмера, мајстора за којима вапе и овдашње фабрике, одлазе у бели свет, а већина ће се вероватно вратити по принципу „мало морген“, овде остају они који немају где, или немају с ким, који још брину о дедовском огњишту, или они који су навикли, јер на боље нису научили, да раде за месечну плату од 200, 300, 400 евра. Готово је са временом „храни сина па шаљи у војску“, данас се резоније – школуј дете, па шаљи и усвет. Песимисти тврде да ће овде бити много горе када помре генерација пензионера која је мога да бира десет најповољнијих година за одлазак у мировину и када су посао напуштали 10-15 година раније него садашњи пензионери. Они су сачували здравље, пензије су им за наше прилике солидне, а с тим минулим радом помажу децу и унучад, по принципу никада голупче голуба није хранило. Када се са животом угасе и те пензије, а дођу оне са 100 -200 евра...
Овдашњи оптимисти кажу да овде и није тако лоше ако си се снашао у времену приватизације и транзиције, како модерно истичу, ако си улагао у себе и - своје џепове. Има овде фабрика где се може радити и зарадити као што је „Таркет“, фирма са око 1.200 радника (некада 2.500), позната компанија по производњи подних облога, а, уствари реч је о бившем „Синтелону“. У Челареву је позната пивара коју је откупио „Карлсберг“, „Нектар“ је лидер у преради воћа и поврћа, у Гајдобри је руско-италијанска фабрика која производи женске чарапе и скоро 10 милиона пари годишње извози у Русији, а у њој ради преко 500 наших радника. Ту је и још неколико фабрика са по пар стотина запослених. У времену транзиције нестао је „Меркур“ некада познати европски бренд у производњи модних ташни, кофера и кожне галанетрије. „Мајевица“, познати произвођач пољопривредне механизације са некадашњих 1.500 спала је на 150, Нестао је и Текстилни комбинат „Дунав“ у Челареву са око 1.500 радника, нема више ни ПИК „Бачка Паланка“ са 1.300 радника, нема ни „Нопала“ највеће фабрике у производњи електро – инсталационог материјала на просторима велике Југославије, а у халама је радило скоро 1.000 мајстора, нема...
Интересантно је да су странци, односно велике светске компаније, својевремено овде покуповале само оно што је и у времену самоуправног социјализма било најбоље, увек било профитабилно, односно „Синтелон“, челаревску Пивару и „Малтинекс“, највећег произвођача пивског слада у бившој Југославији, а сада је власништво „Суфлеа“. И док овдашњи политичари настоје да створе услове за нове индустријске зоне и доведу инвеститоре који би направили нове фабрике и запослили незапослене Бачкопаланчане, тренутно запослени кажу да им требају веће плате! Јер, пример комапније која је светско име и која овде има фабрику најбоље то илуструје – за исти посао, уз констатацију да је бачкопаланачка фабрика најпрофитабилнија у целом систему мултинационале компаније, радник у овом делу приобаља Дунава за исти посао има пет пута мању плати од колеге који ради у ЕУ! Ако се овако настави, чак упозоравају и економисти, може се ускоро десити да најобразованији, најквалификованији стручњаци, па и мајстори оду одавде, а да ће се будући мајстори, „за домаћу употребу“, оспособљавати на курсевима за пар недеља.
Текст и фото: Милош Суџум
