се неће доћи ни брзо ни лако. Као начин да се тај циљ постигне, громогласно је неколико пута најављивана реиндустријализација, али се сада о њој готово и не говори. Да ли је брзо заборављена или не, тек, само се с с времена на време на ту тему огласи неко из Привредне коморе и ту се прича заврши.
Не може се рећи да свака власт у овој држави није причала о обнови индустрије, писане су и неке стратегије, али никада нисмо видели неки конкретан акциони план, а без њега ништа не вреди. Да је време да се нешто предузме, и то стратешки, показују и подаци да је индустријска производња у Србији у септембру 2014. године мања 16 одсто него у септембру 2013. Ако је и због поплава – много је.
За разлику од других транзиционих економија, које су у просеку изашле из транзиције 2004. и отпочеле процес достизања развијених привреда Европе, Србија је још у транзиционој рецесији. Бивше транзиционе привреде данас имају БДП у просеку више од 40 одсто већи у односу на 1989, а Србија – 30 одсто мањи. И ту је кључни проблем.
– Индустријска производња у БДП-у наше земље учествује само с 20 одсто, а извоза и развоја привреде нема без инвестиција које су преко потребне за примарну производњу – изјавио је в. д. председника Привредне коморе Србије Миливоје Милетић.
Он је казао да су реалном сектору Србије потребне инвестиције и реформе, напомињући да се до 2008. године развој домаће привреде заснивао на потрошњи махом из приватизационих прихода, што је било неодрживо. Од укупних инвестиција, три четвртине тог приватизационог прихода уложено је у банкарски сектор и сектор некретнина, подсетио је он. По његовим речима, у наредном периоду мора се радити с много више упорности и знања на плану раста производње и извоза а, како је оценио, због скупог капитала на тржишту, привредници треба да се што више окрећу јавно-приватном партнерству као решењу за обезбеђење капитала и повећање раста.
– Пољопривреда је једна од ретких грана које бележе суфицит у извозу, и то је путоказ у којем смеру ићи – указао је Милетић, и напоменуо да и текстилна индустрија као радно интензивна грана даје могућност већег запошљавања, што треба искористити.
Једно од кључних питања је и да ли привреда треба да се ослања на домаће инвестиције и инвеститоре или стране. Ни ту у Србији нема децидираног одговора.
Рецепт за реиндустријализацију, наравно, не постоји, али неке претпоставке су нужне. Као први корак, Србија се мора определити за постепену супституцију свега оног што рационално и успешно може сама произвести, под условом да се другим одговарајућим мерама дестимулише увоз, подстакне извоз, уведу државни подстицаји и утврде гране од посебног значаја за очување виталних државних и националних интереса. Наравно, то подразумева да се с Европском унијом заједнички, а на основу домаћих пројекција и приоритета, дефинишу стратешке гране које ће Србији омогућити да изађе на пут одрживог развоја, повећања запослености и отварања перспективе за младе и школоване.
Једна од идеја које иду томе у прилог и добијају подршку стручне јавности јесте она о изради мапе технолошког развоја Србије. Та технолошка мапа би, с једне стране, требало да детаљно одсликава тренутно стање индустријске и укупне производње у Србији. С друге, она би требало да прикаже и места где постоје најповољнији услови и потенцијали за обнову индустријске производње. Она би требало да створи и платформу за успостављање приватно-јавног партнерства у сфери индустрије.
Д. Урошевић
Где су нам шансе
Уместо моделу који је био утемељен на развоју услуга, високој потрошњи, увозу и расту спољног дуга, Србија се мора окренути моделу који ће почивати на инвестицијама у производњу и на производњи која ће бити усмерена на извоз.
Носиоци развоја привреде и извоза у наредним годинама морају постати ИТ сектор, производња моторних возила и компоненти, производња машина, производња електронске опреме и уређаја и производња хране.
