Већина њих смогла је снаге да оде од насилника, да га пријави полицији, а ни изречене мере као што је забрана приласка жртви, није спречила да се догоди оно најгоре - убиство.
Насилници су најчешће мужеви, ванбрачни партнери, али и синови. Не бирају средства како би малтретирали жртву, често злоупотребљавају и децу, те се виђање с малишанима претвори у крвави пир.
То се десило и Теодори Ј. у коју је у недељу увече пуцао супруг Драгослав Ј. с којим се разводи и који је имао забрану приласка Теодори. Све се догодило на само неколико метара од њихове бебе која је лежала у колицима.
Координаторка Сигурне куће Весна Станојевић каже да нико не контролише да ли се поштује забрана приласка жртви, да је то велики пропуст и да ће нешто морати да се мења.
Додаје да има доста насилника, да је изречено много мера забране приласка, али да је то веома тешко и контролисати.
Много се очекивало од Закона о спречавању насиља у породици који је усвојен пре две године. Предвиђене су оштрије казне за насилнике, али ни то није дало жељене резултате што се тиче смањења броја убистава.
Представница Аутономног женског центра Вања Мацановић каже да је Закон добар за превентиву, али да није решење за високоризичне насилнике.
У случају жене са Новог Београда у коју је пуцао бивши муж, али и троструког убиства у Новом Саду где су убијени жена и њени родитељи, насилници су пријављени полицији и биле су им изречене мере забране приласка жртви.
"У оба случаја, ризик је потцењен", каже Мацановићева и додаје да се занемарују чињенице које указују на висок ризик за жртву насиља, а то је - напуштање насилника, покретање бракоразводне поступка, али и доступност оружја насилнику.
"Напуштање, пријављивање, поседовање оружја насилника, све су то фактори који девет пута чешће доводе до убиства жена. Наше институције увек падну на тесту када су у питању ове три чињенице", појаснила је она.
Оваквим примерима шаље се, како каже, лоша порука жртвама, јер оне које су се одважиле да пријаве насиље нису биле на адекватан начин заштићене.
"Полиција, али и дежурни тужилац, у таквим ситуацијама направили су лошу процену ризика", истакла је она.
Психолог Александра Јанковић каже да је учестало агресивно понашање како међу одраслим особама, тако и међу децом школског узраста.
Она то објашњава чињеницом да неки људи нису у стању да своје фрустрације и незадовољство решавају на друге начине, већ испољавају то као агресију, најчшће према својим партнеркама.
"Неретко се дешава да су деца присутна у таквим ситуацијама као сведоци, а некада су и сами жртве", рекла је Јанковићева.
Она истиче да је увек било насиља над женама, али су оне то раније углавном прикривале плашећи се осуде околине или даље агресије партнера, а сада то није случај и о томе се више говори јавно.
У Србији је, како каже, доста урађено када је у питању законска регулатива, али да ипак недостаје едукација и кампања за подршку жртвама.
Додаје да непријављивање насиља на време доводи до тога да је сваки следећи случај све бруталнији и да је важно да сви они који то чине сносе последице за своја дела.
"Тек када буду кажњени и када заиста заврше у затвору схватиће и имаће свест о томе да такво понашање не може баш тек тако да прође", нагласила је Јанковићева.
У Сигурним кућама у Београду тренутно су попуњени сви капацитети, а у њима је све више деце. Има жена које када се одваже да напусте насилника немају где, али и оних које страхују за свој и живот своје деце па им родитељски дом није сигурно место за заштиту, већ уточиште пронађу у Сигурној кући.
