НИКОЛИЋ: Рупа у презаштићеном систему

- Нема затвора из којег нико није побегао или покушао да побегне - каже за наш лист сарадник Института за криминолошка и социолошка истраживања Златко Николић - јер он нити постоји нити треба да постоји.

– Код осуђеника увек постоји група бегунаца. Део њих су стварни, а део умишљени, који стално планирају да беже а заправо никад ни не покушају – објашњава Николић. – Они су умишљени или психолошки болесници. Затвор сам по себи ствара патње због лишења слободе, аутономије, хетеросексуалних контаката, сигурности и свега другог што затварање носи. Посебно је тежак притворски боравак у ћелијама, који подразумева изолацију и забрану велике комуникације с другим људима.

За Николића је најиндикативније то како су Калинић и Миловановић успели да се договоре, упркос притворском режиму, да у истом тренутку изађу из ћелија.

- Умишљени бегунци знају да до детаља испланирају бекство али га никада не реализују. Они чак љубоморно чувају свој план од других. Група која највише забрињава су они који ће увек покушавати да побегну, а ова двојица управо њој припадају. Нема приче да неће покушати, и поред овог неуспеха, да опет побегну. Наставиће и даље да покушавају јер њих, једноставно, убија помисао на то да ће 30 година живети негде затворени. Они имају логику “боље један дан као лав него десет као магарац” - истиче Златко Николић.

Наш саговорник тврди да турпијање решетки није велики проблем и да то може урадити сваки затвореник, додајући да је то најбезазленији део овог покушаја бекства. Много је веће питање – а оно тражи и да одговорни буду прозвани – како су они у притворским јединицама, дакле с места где су морали бити раздвојени и где нису смели имати контакт, успели да се договоре о целој акцији и заједно изађу из ћелија и искоче у двориште.

– Верујем да је у питању нерад и немар, који су довели до тога да се притворски режим, какав је замишљен, не реализује. Због тога је било и могуће да контактирају и чак синхронизују акцију бекства. Јавности је наопако представљено да су они развалили врата, мада је са снимка јасно да никаквог разваљивања није било и да на вратима нема решетки које је требало да посеку. Чак је решетке веома лако сећи јер је довољно да се наоштре неке кинеске или тајванске жице и да се пресеку очас посла. Најбоље је да се решетке штите нисконапонском струјом – већ само кад пецне да то одмах омогући дежурном чувару и звучни и светлносни аларм. Тога овде није било. Сви су се ослонили само на видео-надзор. Међутим, тај видео-надзор неко треба да погледа и у Центру и у дежурној соби. Калинић и Миловановић су очигледно пронашли “рупу” управо у том систему и искористили тај презаштићени систем. Треба знати да све оно што се сматра апсолутно заштићеним је заправо презаштићено, а то је једнако незаштићеном јер увек постоје могућности да се нешто заобиђе – каже Николић.

Он одбацује, мада не у потпуности, вероватноћу да су затворски чувари “купљени”, односно да су намерно дозволи Калинићу и Миловановићу да покушају бекство и, како истиче, није му јасно да је за један дан одмах утврђено да је њих пет криво па су и ухапшени.

– Свакако постоји дисциплинска одговорност и чувара и ту нема дилеме, али је просто невероватно да је неко одмах истог дана утврдио да постоји и кривична одговорност. Али то нека ради полиција, јер је то њен посао. Међутим, одговорност за овај случај сносе многи. Не може се све свести само на стражаре и да се не иде даље од њих. Тачно је да они нису спроводили контролу онога за шта су били задужени и због тога јесу криви и треба да одговарају. Али, још неко није радио свој посао, пре свега они који је требало њих да контролишу. Ланац командовања је затајио. Јер, изнад стражара је начелник који је морао да види да се нешто спрема пошто није цела акција припремљена за један дан. Нешто не штима у организацији и руковођењу, и то овај случај јесте потврдио. Осим тога, постоји одељење за надзор, а надзор на притвором као што је овај обавља председник Вишег суда. Искључиво председник Вишег суда и нико други. Он може овластити неког, а то не иде, и зато се ово и дешава. Ту се одмах поставља питање зашто министарка правде не натера своје председнике да извршавају своју обавезу и зато и она сноси део одговорности због овог што се догодило у Специјалном суду у Београду. Од стражара до министра правде – нико не може проћи без преиспитивања одговорности – закључује Николић.

Љ. Малешевић

Новац није у игри?

На питање да ли је новац довољан мотив да би неко покушао да помогне двојици затвореника који су оптужени за најтежа кривична дела и који су дуго година измицали правди управо због тога што су имали много пара и да се скривају и да плаћају другима да им помажу, Николић одговара да не верује да је у овом случају стража поткупљена јер је тешко поверовати да би било ко “с оваквим типовима” имао посла за ма које паре.

- Познавајући стражу, јер сам дуго радио с њима, нисам срео човека који би с оваквим типовима садила тикве. Тачно је да новац чини чуда, али не верујем да је било ко од стражара поверовао да је тај новац сигуран. Но, да би се избегла могућност да се овакво питање чак и постави, стражари у оваквом суду морају да се стално ротирати да се не би везали за затворенике ни зближили с њима. Осим тога, Калинић и Миловановић су несигурни и њима нико нити може нити треба да верује. Чак и да су успели да побегну, не би имао ко да их сакрије, јер су и сувише познати, а добрано су већ искористили све могућности скривања и плаћања услуга – каже Николић.