Миленковић је, како преносе београдски медији, пуних 11 година био Милошевићев први пратилац и његова верна сенка.
Постао је познат јавности када је на помену 600. година од Косовског боја, стајао иза леђа тадашњег шефа државе, Слободана Милошевића с руком на оружју. Стајао је уз Милошевића и на Газиместану 1989. године, на самом почетку његовог успона на политичкој лествици Србије.
Миленковићево здравствено стање недавно се погоршало и од тада је био у болници.
Рођен је у околини Владичиног Хана. После средње, уписао је Вишу школу унутрашњих послова у Земуну. На почетку каријере био је и припадник Специјалне антитерористичке јединице (САЈ) у којој је радио заједно с Радованом Стојичићем Баџом, касније такође генералом полиције и начелником Ресора јавне безбедности и заменик министра полиције, који је убијен у још увек нерасветљеној ликвидацији 1997. године у београдском ресторану “Мама миа”.
Већ је увелико чувао Милошевића, када је уписао Дефектолошки факултет у Београду, 1992. године, који језавршио 1997.
Сента није био само чувар, већ и шофер. Возикао је Милошевића и 7. марта 1992. у „тојоти карини 2”, кад је на њих у Улици војводе Путника, из супротног смера налетело друго возило. Скренуо је и ударио у бетонски зид. Милошевић је примљен на ВМА, указана му је медицинска помоћ и пуштен је на кућно лечење, због лакшег потреса мозга, због чега и није отишао на преговоре у Брисел. После се чуло да је Сента све исценирао како би поштедео шефа од непријатељске дипломатије ЕУ.
У чин генерал-мајора унапређен је 7. јула 1997. године. Када је милиција преведена у полицију и када су уведени чинови, Сента се повремено појављивао у униформи. Био је уз Милошевића све до његових последњих дана у Србији. Онда су га послали у превремену пензију.
С. Х. Д.
