који је, стицајем околности, презентован јавности. Прекорачења овлашћења од припадника снага реда било је и претходних година, али су она некако остајала у „кругу” полиције и о њима се тек нешто сазнавало на основу укупне статистике коју је МУП саопштавао приликом изношења података о пријавама против полицајаца, или на основу појединачних иступа настрадалих грађанина у медијима. Наиме, поједини грађани су с видљивим повредама на телу и лицу у медијима јавно оптуживали полицајце за брутално пребијање, али никада се није сазнао епилог тих догађаја.
Тако је само током прошле године, по подацима МУП-а, поднето више од 350 пријава против полицајаца због сумње да су починили кривична дела. По тим подацима, припадници београдске полиције починили су највише кривичних дела – готово трећину од укупних – док се остале пријаве односе на полицајце у остатку Србије. Највише су се теретили за злоупотребу службеног положаја па за примање мита и на крају због фалсификовања исправа.
По оцени криминолога Златка Николића, велики број инцидената у које су умешани полицајци последица је проблема с лошом репутацијом из деведесетих година прошлог века, а позорност јавности према МУП-у је самим тим већа него према другим институцијама. Он истиче да је веома важно разликовати врсту преступа које је почињен, а као веома битан аспекат истиче и одговарајућу обуку за службенике МУП-а. Николић подвлачи да су и чешћи лекарски прегледи и стално доступна подршка психолога неопходни за полицијски посао, додајући да је њихов сваки дан изузетно стресан, а неки то једноставно не могу поднети.
Пракса показује да је, уколико не постоји видео-снимак, веома тешко доказати да је неки полицајац прекорачио своја службена овлашћења, односно да је био непристојан приликом прегледа, претреса или привођења неке особе или да је употребио прекомерну силу. Јер, да би неко доказао да се то заиста десило, мора да Министарству унутрашњих послова, дакле полицији којој и сам онај против кога подноси пријаву припада, у року од 30 дана од када се повреда десила, поднесе притужбу. Коначни одговор на притужбу грађана може бити основ да само Министарство покрене дисциплински, прекршајни или кривични поступак против полицајца.
Притужба се подноси, усмено или у писаној или електронској форми, Бироу за притужбе и преставке или полицијској управи на чијој територији грађанин има место пребивалишта или боравишта. О усменој притужби саставља се записник, који потписује оштећени и полицијски службеник који ју је примио, а копију записника добија грађанин. Уколико се грађанин одлучи да писмено однесе притужбу у полицију, мора добити потврду да је она редовно запримљена.
Уколико та комисија оцени да је притужба грађанина довољна за кривично дело, одређује се посебна особа која треба да је провери. Она гласањем на затвореној седници одлучује о основаности притужбе. У року од месец дана од када је преузела случај, Комисија има обавезу да писмено обавести подносиоца притужбе, а одлука је коначна.
Иначе, сви подаци до којих у поступку дођу полицијски старешина или Комисија поверљиви су, и то је разлог што се о многим поступцима који се воде против полицијаца и не зна. Током тог поступка и оштећени грађанин и полицајац против ког подноси притужбу имају право на адвоката, али о свом трошку.
Љ. Малешевић
Прво код командира
Притужбу прво разматра командир полицијске станице или руководилац организационе јединице у којој ради полицајац на чије се понашање грађанин жали. Старешина који прими притужбу дужан је да одмах о њој обавести Биро и директора полиције, упути их у догађај описан у притужби. Полицајац против ког је грађанин поднео притужбу мора бити проверен, а када се провера заврши, на разговор се позива грађанин који се сматра оштећеним.
Уколико се он сложи с полицијом о спорном догађају и о томе да ли је полицајац на ког се жалио урадио нешто неправилно или не, поступак се завршава. Међутим, уколико нема сагласности о догађају, старешина мора да проследи притужбу и све списе у вези с њом Комисији за унутрашњу контролу која даље разматра случај.
