подзаконска акта неопходна да би се он могао прмењивати од краја маја ове године. Наиме, до тада би око 40.000 радника приватног обезбеђења требало да добије лиценце за рад, а то једноставно сада није могуће. Због тога се тражи да рок за његову примену буде померен до јануара наредне године.
По објашњењу шефице Одсека за праћење употребе средстава принуде у Управи полиције МУП-а Србије Наташе Игњатовић, урађена је анализа из које произлази да ће обука бити спроведена до децембра ове године јер МУП ставља акценат на обуку и лиценцирање пошто жели квалитетан кадар у приватном обезбеђењу. МУП је до сада, по њеним речима, издао само 23 овлашћења физичким и правним лицима за вршење послова приватног обезбеђења, а обуку радника започео је у четири центра – три у Београду и једном у Зрењанину.
Иначе, пре него што задуже нове униформе, радници фирми за обезбеђење сада морају у школске клупе. Програм подразумева 100 часова теорије и праксе – између осталог, предавања о примени Закона о приватном обезбеђењу, комуникацији, решавању сукоба, употреби средстава принуде.
– Треба испунити свих 100 часова обуке – истиче Марко Милошевић из београдског Центра за безбедносну политку. – У том термину власник фирме треба да оптерети своје раднике јер они морају и да похађају обуку и да обављају свој редовне активности. С друге стране, постоји проблем с радницима јер је код њих мала мотивисаност за обуку.
Он додаје да легални радници у том сектору раде за око 20.000 динара месечно. Међутим, ако власник приватне фирме сада мора да им плати и обуку, то ће неминовно довести до тога да велики број малих фирми не преживи процес лиценцирања.
– Обука кошта, а мања и средња предузћа једва опстају на позитивној нули, и то тако што улазе у сиву зону пословања. Затим, у том сектору има око 38.000 комада оружја на које се плаћа порез. Оружје није највећи безбедносни ризик, већ то што радници у овом сектору не располажу сертификатима који потврђују да имају једнак ниво знања, која су стекли на систематизован начин. У току је процес лиценцирања, за који постоји мала мотивисаност радника јер треба испунити 100 часова обуке уз редовне дневне активност. Као велика последица ће се јавити то да већ постојеће тржишне фирме неће обучавати сву радну снагу и питање је да ли ће лиценцирани радници покрити захтеве Тужилаштва. Велики проблем остаје и обезбеђивње кафића, клубова и сплавова. То је велика рак-рана. Ту ради нелегално, криминогено обезбеђење, и мало је вероватно да ће се ти људи лиценцирати – нагласио је Милошевић.
Положај приватног обезбеђења у Србији, по оцени Драгише Јовановића из Центра Привредне коморе Србије за обуку, веома је низак у односу на европске земље, а најгори је у погледу цене рада.
– Трошкови обуке су велики и њу је тешко финансирати – навео је Јовановић. – Постављени су високи стандарди за добијање дозволе, што је добро, али ти капацитети нису у могућности да обаве обуку у предвиђеном року. Као начин финансирања предлажем писање прјеката којима би се добијале паре из приступних фондова ЕУ.
У Србији је у једном тренутку било регистровано више од 600 фирми за приватно обезбеђење. Београдски центар за безбедносну политику процењује да ће се после увођења лиценци то тржиште свести на педесетак фирми.
Љ. Малешевић
