Баш ми се свиђало да идем у школу. Све сам некако лако разумела. Једино нисам успевала да разумем зашто су нека деца волела другу да понижавају, зашто су неки желели да друге повређују и то ме је много болело. Али, то није тема ове приче, јер за то још увек нисам пронашла мустру. Научила сам временом то да разумем, али и даље ме боли. Углавном, готово све у школи било је бајковито и лепо, све до половине другог разреда. Тада ми се десила једна двојка.
Уопште се не сећам из ког сам предмета добила двојку, нити како је то могло да се деси мени, увек спремној да одговарам и увек добро сконцентрисаној на часу. Није то ни важно. Важно је оно што се догађало након те добијене двојке. На путу од школе до куће, а који је трајао петнаестак минута, плакала сам све време. Сузе су једна другу стизале, и била сам најнесрећнија особа на свету. Шта ће ми рећи мама и тата? Зар ја, њихова вредница и паметница, за све талентована и у свему најбоља, зар ја да донесем двојку кући? Ушла сам у двориште и пред улазом у кућу наставила да плачем и плачем и плачем. Страх од тога шта ће моји да кажу био је све већи из минута у минут, а са њим је јачао и мој плач. Надала сам се да ће неко да изађе из куће и да ме пита шта се десило, да ме утеши и да ми каже да ће све бити у реду, али нико се није појављивао, а идеја да сама уђем и саопштим своју срамоту, све ми се мање свиђала. Трајало је то неко време док иза себе нисам зачула мамин забринути глас. Ушла је у двориште и затекла ме како плачем и могу само да мислим шта јој је све прошло кроз главу. Узрујано ме је испитивала, а када сам најзад јецајући успела да кажем шта ми је, њена ме је реакција запрепастила. „Иди дете у першун“, рекла је са видним олакшањем и објаснила да је двојка сасвим нормална ствар и да се то свакоме може десити. Уместо да осетим олакшање, сећам се да ми је било помало и криво, док ми је говорила како је мислила да ми се ко зна шта десило. Па зар има неко „ко зна шта“ страшније од двојке у школи? Татина реакција је била још невероватнија. (У ствари и није, ако се узме у обзир чињеница да је за време свог директорског мандата забрањивао задавање домаћих задатака током викенда, јер је сматрао да би деца тада требало да се играју и да се одмарају, баш као и одрасли.) Он се смејао и рекао да они који имају само петице и нису прави ђаци.
Било је после тога много петица, као и понека двојка, а ја још дуго нисам схватала да сам свој страх засновала на реакцијама туђих родитеља. Мислила сам, ако другу децу грде због двојки, грдиће и мене моји. Сада схватам да се на својим грешкама најбоље учи, зато их без страха признајем. Иако се некима у тим тренуцима зацакле очи и засијају зуби, ја сам спокојна, а и поносна, јер знам да сам прави ђак, а бити прави ђак, велика је ствар. Док злуради, због понеке туђе двојке у празно зубима шкргућу, прави ђаци све веће шансе имају да прави људи постану.
Нина Мартиновић Армбрустер
