Приоритет Србије треба да буде „изградња“ електро-енергетске безбедности, а не изградња нуклеарних електрана, основна је порука са конференције, коју је интернет портал Балкан магазин организовао у сарадњи са ЈП Електропривреда Србије.
Уколико би Србија сада и донела одлуку да гради нуклеарну електрану, према речима Влаисављевића, за реализацију те инвестиције би било потребно 15 година.
Напомиње да мораторијум на изградњу нуклеарних електрана, ипак, не значи и мораторијим на истраживања, анализе и обуке стручњака у тој области.
Електропривреда Србије у својој стратегији нема планове за изградњу нуклеарних електрана и то је питање за надлежне државне органе, истиче Влаисављевић и каже да је постојећом Стратегијом ЕПС-а, која ће ускоро бити објављена, предвиђена замена капацитета на угаљ.
ЕПС тренутно има капацитете термоелектрана на угаљ од око 4.000 мегавата и релативно добро подешен систем, а план је да се до 2024. године, уз гашење неких старих постројења и увођење нових технологија, подигне степен корисног дејства на 38 одсто, објашњава он.
Према његовим речима, разлога за бојазан од енергетске нестабилности у Србији нема јер су домаћи ресурси довољни и пословно одрживи.
То су, како је навео, лигнит, вода (хидропотенцијал) и од ове године ветар, а од идуће године ЕПС почиње изградњу и свог првог ветропарка.
Влаисављевић је подсетио да је држава раније најавила да ће у енергетском билансу до 2020. године имати 27 одсто енергије из обновљивих извора, али да је већ сада јасно да је у питању амбициозан план јер, како је истакао, и ЕУ сада спушта критеријуме и овај услов могу да испуне само две државе у том року, док остале државе Уније тај циљ померају за 2030. годину.
Процену да за Србију, у догледно време, нуклеарке нису одрживо решење, поткрепљује и чињеница да се у Стратегији развоја енергетике Србије нуклеарна енергија скоро и не помиње, једна је од констатација са овог стручног скупа.
Али, вишедеценијски став државе и дела струке, у виду мораторијума о забрани изградње нуклеарки, ипак, не значи да Србији није потребно знање из ове области, а чињеница је да научно-технолошке активности у домену нуклеарне енергије у Србији данас готово да и нема.
