Повртарству су се окренули после распада Југославије, оставивши једно време само нешто засада воћа, па производе шаргарепу, зелен, кромпир и црни лук, а због плодореда у сетвеној структури се нађу и житарице.
Свесни смо да народ мора да се храни, да оно што произведемо, уз доста труда, можемо најизвесније и најсигурније да уновчимо за тезгом на зеленој пијаци, а само мањи део поврћа продамо на велико. Додуше, било је периода када је и пазар на пијацама био бољи, али је добро што уз незнатну паузу имамо шта да купцима нудимо током целе године. За зимску понуду першуна, шаргарепе и кромпира сачувамо у хладњачи, јер како ми обични паори знамо да пара има само на пијаци, каже Лукач Бате.
Лукач и његова супруга Илона две тезге држе на пијаци у Кањижи, а у повртарству су остали и њихови синови Роберт, Габор и Петер, који су се распоредили на северу Бачке па робу продају на пијацама у Бачкој Тополи, Ади и Суботици.
Имао сам толико земље да сам синовима поделио, пошто видим да воле да раде у повртарству засновали су своја газдинства, додаје Лукач.
Искуство с пласманом поврћа у маркетима није им баш ружичасто, јер се на наплату мора дуго чекати, буде и одбитака до 20 посто да је роба наводно пропала, а Бате указује, да када се роба испоручи она је првокласна.
Он прича да када је 2005. године отваран хипермаркет “Метро” у Београду, мала новоформирана хоргошка задруга “Агрокооператива” је била први добављач поврћа, па је испоручио четири тоне шаргарепе и тону и по кељ-бимоа, са уговореним роком плаћања од месец дана.
У атару Хоргоша на песковитом терену добро успевају воће и поврће, уверио се и Лукач Бате, међутим, категоричан је да производња без наводњавања није извесна, али и да “вештачка киша” захтева доста улагања.
Повртарство је данас незамисливо без заливања, па ко зна да ради, ипак може скромно и да заради, наглашава Бате и додаје да заједно са синовима под поврћем имају око 20 јутара, где су заступљени шаргарепа, першун и кромпир, а због плодореда нешто површина је увек под кукурузом или стрним житарицама.
Двојица синова поврће производе и под пластеницима, на пролеће шаргарепу и першун, преко лета парадајз и паприка, зими иду ротквице и када се од њих узму прве паре наставља се са паприком и парадајзом, прича Бате.
Ценама поврћа Лукач није задовољан, јер су оне као пре десетак година, па би како вели требао добар математичар и економиста, да направи “биланс незадовољства”.
Пре десет година била је исто пара од пазара као данас и као произвођачи нисмо били задовољни, а сада с исто толико пара такође нисмо задовољни. Доста је то смешно, али је тако. Гурамо од једне до друге године, јер некада нека роба иде нешто боље па од тога остаје мало више пара, покрије тамо где зашкрипи и има губитка у производњи. Никада се не може баш знати унапред шта ће донети бољи пазар. Ми то једноставно сељачки кажемо, да нема сељака са мозгом, него само срећан сељак. Џаба имаш мозга, не можеш све да предвидиш. Јер, рецимо, ко је прошле сезоне садио купус тај је боље прошао и зарадио, али пре две године су га враћали назад на њиву да га заору. У повртарству је слично као у сточарству, не може се посматрати само једна сезона, јер има осцилација, па некада доноси доста, а наиђе и сезона када труд и улагања буду узалуд, објашњава Бате.
Домаћин из Хоргоша има критике на начин давања подстицајних средства која се из државних извора дају пољопривредним газдинствима, а такође и посредством Фондације „Просперитати“ из донације из Мађарске.
Или, најсвежије могућности добијања из предприступних фондова ЕУ у програму ИПАРД, које су према мишљењу Батеа доступне само оним већим и економски снажнијим газдинствима.
Све се ради тако као да смо ми пошли у први разред основне школе, а не да смо произвођачи који водимо газдинства. Ако већ хоће да дају неку подршку, могло би то и једноставније да се реализује. Синови су додуше добили преко „Просперитатија“ плуг и фрезу, али у свему је много компликовања и папирологије. Не кажем да то није добро, али са тиме неће спречити да млади одлазе преко границе. Није довољно да се само да подршка, него би тржиште морало бити стабилније и извесније, да оно што ми на нашим пољопривредним газдинствима произведемо можемо да продамо и наплатимо, сматра Бате.
Транзицију је неславно прошла некадашња хоргошка задруга, а ништа боље и пре деценију и по тада оснивана „Агрокооператива“ од стране групе произвођача.
Нисмо изгледа куцали на добра врата у Београду, да би могли почети озбиљније да радимо, мада смо све имали што је потребно и новоизграђени објекат који сада пропада. Објекат је направљен, нас 15 пољопривредника смо хтели да радимо, удружили смо и средства, сваки 25.000 до 30.000 евра, а нема ништа од тога. Нешто смо били почели, али свугде смо се заглавили и нисмо могли почети радити. Једном смо се опекли, па би тешко било кренути све изнова, испричао је Лукач Бате.
Милорад Митровић
