Судар је истакао да је такмичарски програм 11. фестивала на Мећавнику одличан и да су филмови студената и младих аутора из читавог света јако добри у погледу идеја и продукције.
Мало ми се срце цепа када видим да су млади људи, колико год да су пристојни и фини и често делују повучено, потпуно свесни да живе у свету који је нестабилан, који има јако пуно проблема. Остале колеге у жирију кажу: Све је ово дивно и красно, али колико њих ће заправо успети да оствари каријеру у савременим условима који су све суровији за нове продукције, констатовао је Судар.
Примећује да има дивних филмова, поготово са Блиског истока, у којима чак и када су комедије јасно се види да су њихови аутори свесни свих проблема у својим државама и у окружењу и шта све њихова друштва држи затвореним у метастази.
С једне стране ме то боли, али осећам се сигурније и самопоузданије да видим да младе генерације добро препознају све и надам се да ће они урадити нешто боље него што смо ми, додао је он.
На питање о ситуацији у Великој Британији, где живи од 1992. године, каже да је слично и да и тамо има доста анксиозности шта када се заврши факултет.
Велика Британија је врло специфична и што се филма тиче има више несрећа у једној срећи. Има веома велику позоришну традицију и увек се више бринула о томе. Има државну телевизију Би-Би-Си око које се стално ломе копља да ли треба да прима државне субвенције у друштву које је увек било окренуто слободном тржишту. Држава је фокусирана на позориште и телевизију и филм је упао у тај процеп, а притом је у питању енглеско језичко подручје па су филмови погодни за холивудске биоскопе, испричао је Судар.
Британска филмска индустрија је, према његовом мишљењу, доста “скљештена између свих тих ствари” због чега студенти имају зазор шта даље и ситуација је много боља, на пример, у Француској.
У том контексту оцењује да је одлична идеја “Кустендорфа” да директно спаја младе таленте са онима који су узели великог замаха у каријери и да се то искуство директно дели.
Сваком аутору је сваки следећи филм први, сваки донесе нове проблеме за које нико унапред не може да вас припреми него морате изнова да доносите креативна решења, сматра Судар.
Филмски центар Србије је крајем прошле године, када се навршило 50 година филма “Скупљачи перја”, објавио Сударову књигу “Портрет уметника као политичког дисидента: Живот и дело Александра Петровића”, базирану на његовој докторској дисертацији, а која је претходно изашла 2013. у Бристолу.
Александар Петровић је отворио пут ауторима попут Емира Кустурице, Слободана Шијана, пут за нова промишљања шта је наша култура. Он је први донео спектакл великог филма, а да није партизански, казао је Судар, нагласивши да је Петровићево дело нешто на шта се треба стално освртати и из чега се може јако пуно научити.
У књизи се тај термин више односи на филмове где се прати развој политичке мисли аутора чији се први филм звао “Уз друга је друг”, који је славио увођење самоуправљања, а онда се временом мењао, учио, да би крајем шездесетих година дошао до филмова попут “Биће скоро пропаст света”, који су били критиковани на највишим партијским састанцима, објаснио је он.
Судар констатује да је култура данас доста промењена, да је много лакше говорити о многим стварима, али је све мање стварно радикалног промишљања, које је као и увек веома потребно.
