ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ: Деца су равноправна са нама песницима

Љубивоје Рршумовић је један од најпознатијих српских писаца чије су књиге превођене на неколико језика. Његова дела се налазе у многим читанкама, часописима и многобројним књигама.
LjubivojeRsumovic-BLU019.JPG
Фото: Дневник (Бранислав Лучић)

Ми смо му веома захвални што је издвојио време да нам одговори на питања и тиме пружио прилику да сазнамо неке чињенице о још једној живој легенди српске књижевности.

 Када сте почели озбиљније да пишете?

- Када је учитељица Милица ухватила папириће са мојим неозбиљним стиховима, посаветовала ме да напишем једну озбиљну песму о Златибору. Обрадовао сам се што ме није казнила, и одмах сам написао своју прву озбиљну песму, која је гласила: „Златиборе ти си злато, ја те волим зато!“ Имао сам тада десет година.

 Која вам је била прва песма и како сад на њу гледате?

- Прва објављена песма звала се „Пролеће“ и није била добра, није за памћење. Више је личила на новинарски извештај са лица места, него песма. Није било у њој поезије.

 Којом књигом се највише поносите?

- Мислим да је после књига „Ма шта ми рече“ и „Још нам само але фале“ – моја најбоља књига „Видовите приче“. Наравно, ових дана је најпродаванија моја књига „Фазони и форе“, што значи да је најчитанија. Тешке су речи „поносити се“, али радујем се што видим да није сасвим тачно оно што новинари пишу. Ипак се читају књиге. И сигуран сам да их неће избацити из употребе ове малолетне електронске справице. Књига ипак постоји 2.5000 година и постојаће и даље!

 Шта вам је лакше да пишете - поезију или прозу?

- Не размишљам о томе. Када ми се догоди то „изненађење душе“, како неки називају инспирацију, одмах ми је јасно шта ће то бити, да ли песма или прича, можда роман или драма! Мислим да сви професионални књижевници тако осећају и решавају ствари.

 Постоји ли неко дело које би сте сада преправили или другачије написали?

- Ја сам свој сонетни венац „Кућа“, посвећен родитељима, проширио у једну обимну књигу под насловом „Кућа са окућницом“. Та окућница је у прози, тако да је та књига на неки начин јединствена. И то је моја најдебља књига! Кад сам био дете волео сам „дебеле“ књиге, које могу дуго да се читају. Кад је књига танка, брзо је прочитам, па ми после буде досадно и жао што нема још!

 Где проналазите инспирацију за књиге и наслове?

- Стихови и приче проналазе мене. Наслови ми дођу кад завршим књигу. Један француски песник, Ален Боске, је рекао: „Песма измишља свог песника“! Ја верујем Боскеу, и сигуран сам да се то догађа и мени!

 Колико сте морали да прилагођавате емисију „Фазони и форе” новијим генерацијама? Колико се публика променила?

- Моја публика су млади људи, али и људи који су у себи сачували дечју радозналост и спремност да литерарно стваралаштво разумеју и уживају у њему. Данашња деца су иста као и она од пре тридесет година када је емисија „Фазони и форе“ почела да се емитује. Ништа нисам морао да им прилагођавам. Иначе не волим да се удварам деци, сматрам их, на неки начин, равноправним са нама песницима.

 Да ли сте некад на инсистирање других објавили неко дело за које сматрате да је могло да буде боље?

- Ја не дозвољавам да се други мешају у оно што радим, што пишем. Довољно сам уверен, и компетентан, да могу да оценим и туђе стваралаштво, а наравно и своје!

 Да ли сматрате да је тачан цитат: „Што пре дете сматраш човеком, пре ће човек и постати”?

- Наравно! То је рекао Џон Лок, филозоф, пре 250 година. Пример моје учитељице, која ме у десетој години сматрала довољно озбиљним да моју песму, коју сам ја мало проширио, пошаље у Београд, у дечји лист „Пионир“, који је уређивао тада Душко Радовић. И ја сам добио награду за ту песму – претплату за новине и једну графитну оловку са гумицом.

 Шта вас је навело да кренете да се бавите каратеом?

- Другарство са браћом Јорга, Илијом и Владимиром. Они су моји добри другари, и сјајни људи, доктори медицине и врхунски спортисти.

Понешто о чика Ршуму

Љубивоје Ршумовић рођен је 3. јула 1939. године у Љубишу на Златибору. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на Одсеку компаративне књижевности. Радио је на Радио Београду и Телевизији Београд где је имао дечје емисије „Хиљаду зашто”, „Хајде да растемо” и „Фазони и форе”. Објавио је скоро 90 књига међу којима су „Ма шта ми рече”, „Још нам само але фале”, „Вести из несвести”, „Буквар дечјих права” и др. Добитник је неколико књижевних награда и признања као што су Књижевна награда Невен, Младо поколење, Награда Змајевих дечјих игара, Бранкова награда, Награда Бранко Ћопић,...

        Сара Буквић (13)

 

     Текст је настао у оквиру Дневникове школице новинарства.

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести