У питању је несвакидашња књига, а такав је и Радовићев развојни односно образовни пут, будући да је најпре дипломирао на медицинском факултету, а потом се специјализовао у области психијатрије, да би се у познијим годинама окренуо филозофији и класичној филологији.
Иако нема претензију да буде филозофско, ово штиво из области визуелне културе то јесте већ самим тим што „полемише” са Аристотелом, Платоном, Хегелом, Шопенхауером, Петронијевићем и многим другим мислиоцима, али и научницима, теоретичарима уметности, психолозима, што га чини и интердисциплинарним. Свеобухватан поглед на ову тему потврђује и коришћена литература са готово 400 референци.
У новом концепту сагледавања визуелности, Радовић покушава да направи дистинкцију између прозирности и прозрачности, коју му омогућава богатство српског језика, и да учини разумљивијом ову апстрактну појаву поредећи је са разликом између пуног и празног у оптичком опажању. Зато ове квалитете предмета, сажете, рецимо, у материјалу као што је алабастер, не треба доживљавати као датост већ као субјективно искуство посматрача. Као што каже рецензенткиња овог рукописа Уна Поповић, књига нас позива да заборавимо оно што знамо, односно да суспендујемо сопствена сазнања и искуства, те да се поново родимо тако што ћемо свет изнова погледати. Оно што је можда највећи квалитет овог издања јесте што обрађује феномен који досад није виђен или, ако јесте, није довољно диференциран.
Аутора фасцинира илузија дубине која се види у стереограмима и сама чињеница да детаљи које запажа једно око нису видљиви за друго. Он на врло вешт начин анимира читаоца нудећи му обиље цртежа и слика којима поткрепљује своје тврдње. Један од визуелних фантома налази се и на корицама овог издања: уколико спектар понуђених боја гледамо довољно дуго, при скретању погледа на црну површину видећемо њихову пројекцију у нешто измењеном колориту. Суштински нетрадиционална ова књига са прегршт различитих коментара и примера, може бити занимљиво штиво и за оне који нису уметници и ствараоци.
С. Милачић
