Поред председника Огранка, академик Стевана Пилиповића, и иницијатора одржавања скупа, академика Мира Вуксановића, учешће у раду округлог стола потврдили су проф. др Радивоје Микић, проф. др Горана Раичевић, ппоф. др Слађана Јаћимовић, проф. др Зорица Несторовић, проф. др Слободан Владушић и проф. др Миливој Ненин. Њихова излагања, односно саопштења, биће, како је најављено, публикована у виду зборника
Округли сто, посвећен Милошу Црњанском поводом 125 година од његовог рођења јесте сјајна прилика да се поново вратимо његовим делима да их уз беседе наших уважених учесника округлог стола проживимо као непроцењиво благо наше књижевне заоставштине. Милош Црњански, са својом дубоком и снажном лирикоми и емоцијама јасно израженим у сваком делу оличава своју али и судбину нашег поднебља кроз ликове јунака разасутих по свету. Меланхолија, резигнација и носталгија су осећања која нам је Црњански дочарао и у прози и у поезији. Осуда рата, силе, неправде и велико родољубље јесу одлике изражене у његовим делима која га чине једним од наших највећих писаца, речи су академика Стевана Пилиповића.
Академик Миро Вуксановић, пак, подсећа на то да су се у две године заредом, при крају деветнаестог века, „као да се намерно радило за припрему двадесетог века, његовог лица, не његовог наличја каквог није никад било”, и то на два удаљена краја државе „која није била српска али у којој су важни српски трагови”, 1892. и 1893. рођени Иво Андрић и Милош Црњански.
Морали су се, временски гледано, на близу родити, јер им је суђаја одредила да заједно остану у српској књижевности, поручује академик Вуксановић.
Тако, додаје, јер су узалудна сва читања с раздељцима, типично српска, редовна и умножена толико да нам ничија зла намера, додатна или било каква, није потребита.
Зато што се упорно раздиремо двојбама разних врста и побуда. Притом свако држи своју, што инатније то упорније, уз тиша или гласнија гложења да ли смо за Свето писмо као што га слушамо на литургијским службама или за превод на народни језик који сви разумемо, да ли смо за Доситеја или за Вука, за Карађорђа или за Милоша, за Његоша и десетерац или за слике у слободним стиховима, за ћирилицу или и латиницу, за епско или лирично, па тако и за Андрића или за Црњанског. Све тако, иако знамо, нисмо толико затупљени, да је све то ођедном наше, по склоностима и на бирање, да о свему треба знати како је било, и зашто баш тако а не друкчије, али да само једно не може да буде – не може време да иде уназад, поручује Вуксановић.
Подсећајући на лањско обележавање 125 година од рођења Иве Андрића, академик Вуксановић наводи да је неколико српских писаца спремало заједничку прославу, с намером да сваки понешто, свечаним начином, напише и објави о писцу Проклете авлије:
Нису на то сви пристали, истиче академик Вуксановић.
Како додаје, тројица су изричито казали да им смета Андрићево порекло, место рођења, дипломатска служба код Хитлерског режима и темељни тематски круг у његовим књигама.
Ове године, иста група српских књижевника имала је неколико скупова на којима је већано како да се достојно обележи 125 година од рођења Милоша Црњанског. Опет је требало да саставе сви, како најбоље умеју, своје текстове у почаст писца Сеоба. И опет су тројица одустали. Навели су истоветне разлоге као за Андрића. Али, треба да кажемо јасно: као што је било природно да се српска јубиларска књижевна реч лањске године окупља око Андрића, тако је природно да се српска јубиларска књижевна реч ове године окупља око Црњанског. Нити Андрић може да смета Црњанском, нити може да буде обрнуто, нити бисмо били што јесмо да у свом књижевном канону немамо обојицу. А што неко више воли Црњанског а неко више воли Андрића – то може да значи само једно: равнотежа је врло лепа појава, закључује академик Вуксановић.
М. Стајић
