На канадском острву Елсмир на крајњем северу Арктика, глечер Тирдроп се проширио крајоликом и прогутао маховину. Од 1850. године биљке су лежале заробљене испод леда, а људи су у међувремену открили антибиотике, слетели на Месец и спалили два трилиона тона фосилних горива, преноси хрватски портал „Експрес“.
Научница Кетрин ла Фарж дошла је вековима касније до тог ледника и пронашла врсту aulacomnium turgidum, једну врсту маховине која је била избледела и оштећена, али је имала и зелену нијансу, што је био знак живота.
Приче о климатским променама често нам показују колико је наш еколошки систем крхак. Посебно брине и извештај УН који показује да милионима биљних и животињских врста прети изумирање. Међутим, у случају неких, отапање ледених капа и пермафроста показује и невероватну причу о биолошкој отпорности, пише „Вашингтон пост
Ла Фаржова је донела десетак примерака те маховине у топлу лабораторију и третирала их нутријентима богатим тлом. Готово трећина узорака расла је и „оживела“. Били су јако изненађени — није лако преживети то смрзавање, кристалићи леда могу да униште ћелијске мембране и остале виталне делове. Многе биљке и животиње повуку се преко зиме и чекају пролеће за нове изданке или потомство.
Маховина има другачији животни век. Она се осуши када температура падне, и тако заобилази потенцијалну опасност од стварања леда у ткиву. Ако се неки делови биљке оштете, одређене ћелије их могу дељењем надокнадити. Захваљујући тој адаптацији, маховина ће преживети дубоко смрзавање, каже Петер Конвеј, еколог из организације „Бритиш Антарктик сурвеј“.
Та пробуђена маховина стара је 1.500 година, а толико је била и закопана испод леда.
„Пермафрост је јако стабилно окружење“, каже Конвеј.
Примери њиховог поновног раста показују како такав лед није само гробље већ и може помоћи организмима да преживе ледено доба. И ко зна шта би све још тај лед могао да открије. Лед који се топи отвара тло, а биљке с неких удаљености колонизују подручја захваљујући ветру који преноси споре, што често траје и деценијама.
Татјана Вишиветска, са Универзитета Тенеси, у дубинама сибирског пермафроста тражила је једноћелијске организме из раздобља леденог доба. Вратила је у живот бактерије старе више милиона година.
Прошле године, њен тим је дошао до „случајног открића“, оног са мозгом и нервним системом, који је у потпуности уништио њихово разумевање екстремне издржљивости. У потрази за једноћелијским организмима, који једини могу преживети закопани у пермафросту, међу слабашним бактеријама и амебама било је дугих, сегментираних црва.
Због тог открића били су јако изненађени и узбуђени, јер су то била најкомплекснија бића пронађена у тако дубоком леду.
Проценила је како би могла бити 41.000 година стара, и тако постати најстарије животиње икада откривене. Стручњаци кажу како су добро опремљени да би могли преживети тако дуго раздобље живота у пермафросту.
