Његов праунук Сава Бројчин, дипломирани економиста из Новог Сада у пензији, у сећању на прадеду каже да су Бројчини били староседеоци у Иђошу и да су били сиромашни беземљаши и служили на неком од имања у том крају. Занимљиво је рећи да име делегата Душана Бројчина носе његов унук, који је рођен 1924, као и чукунунук, син нашег саговорника, познати новосадски голман, рођен 1977. године.
Сава Бројчин каже да о прадеди не зна баш много и да је тек недавно, кад је у „Дневнику” прочитао први текст о делегатима Велике народне скупштине, почео да истражује ту далеку прошлост. О томе, наиме, због велике временске дистанце у породици више нема никога ко би могао да прича. Наш саговорник наводи да о прадеди зна толико колико му је отац, унук делегата Душана Бројчина, испричао.
– Године 1939, уочи Другог светског рата, мој отац је имао петнаестак година и записивао је неке успомене из детињства – наводи Сава Бројчин. – Међутим, те године мој отац је изгубио мајку, моју баку,и деду Душана, па је та велика трагедија за целу породицу, а потом тешке ратне године у којима је отац изгубио и рођеног брата, прекинула приче и записивања о прошлости. Нажалост, касније у селидбама негде се загубио и очев запис о важним догађајима из детињства. Тако да, када ме је син Душан по повратку из Словеније с припрема суперлигаша „Пролетера” с новосадске Слане баре питао да ли читам у „Дневнику” серијал о делегатима Велике народне скупштине, одмах сам отишао у Матицу српску да проверим да ли имају у архиви нешто о прадеди.
У Матици је добио да прегледа хрпу докумената, али је пронашао само пуномоћ, доказ о томе да је његов прадеда био изабран за делегата Велике народне скупштине из Иђоша, што је фотокопирао. Осим пуномоћја, у породичном албуму је пронашао и једну прадедину фотографију из млађих дана. Како наводи, то је све што има од докумената о прадеди. Из приче зна да се прадеда оженио Тешаном, јединицом комшијске породице Гецић, и да су изродили осморо деце: синове Васу, Чедомира, Мирка, Ивана и Милана и кћерке Даринку, Драгињу и Мару. Живели су на крају Иђоша, где је обично и у другим местима становала сиротиња. Иако је, како додаје, прадедина женидба богатом Тешаном поправила имовинско стање породице Бројчин, јер је млада донела у мираз доста земље, требало је прехранити осморо деце.
– Кажу да је прадеда био леп човек и добар домаћин, веома поштован у селу. Иако је био ратар, био је политички активан и прихватао је све напредне идеје о слободи, поштовању и љубави према домовини – напомиње наш саговорник.
А колико је у Потиском Банату прижељкивана та слобода коју је донела српска војска након Великог рата, овако је описао Драгоје Рајо Кујовић у књизи „Иђош кроз историју Потиског Баната”, штампаној 2006. године:
„У сриједу, 20. новембра, на кикиндску железничку станицу, окићену и препуну свечано ођевеног свијета, пристигло је много српске војске и командант дивизије пуковник Ристић. Одбор за дочек су чинили сви из Српског народног већа на челу с другим предсједником Извршног одбора, Марком Богданом, а госте је пригодним говором поздравио Коста Шевић, члан Одбора. Са железничке станице кренула је свечана поворка грађана, војника, ’каруца’, пјешака искићеном главном улицом Кикинде, све до порте православне цркве. Порта, пијаца испред цркве, околне улице и простор између зграда били су тијесни да приме све оне који су желели да присуствују служби божјој, служби благодарности српском оружју.”
У Кикинди је с подручја Потиског Баната за учешће у раду Велике народне скупштине пуномоћ добило 78 посланика. Банатско Аранђелово је дало два, Башаид четири, Бочар једног, Иђош три, Кикинда 16, Меленци десет, Мокрин осам, Турски Бечеј (Нови Бечеј) два, Врањево (Нови Бечеј) осам, Јозефово (Обилићево, данас у саставу Новог Кнежевца) два, Турска Кањижа (данас Нови Кнежевац) два, Беодра (Ново Милошево) три, Карлово (Ново Милошево) шест, Тиса Сен Миклош (Остојићево) три, Падеј два, Санад два и Српски Крстур четири посланика.
„Због болести раду Велике народне скупштине са овог подручја нису присуствовала два посланика из Велике Кикинде и један посланик из Тиса Сен Миклоша (Остојићево)”, наводи се у записнику Велике народне скупштине.
Два дана по уласку српске војске, у Кикинди је сазван велики збор да се изаберу делегати за Велику народну скупштину у Новом Саду с данашњег подручја Потиског Баната. Избор делегата се одвијао у порти православне цркве, о којем је Кујовић записао:
„...За петак, 22. новембра, заказана је скупштина у порти православне цркве на којој је требало изабрати посланике за Велику народну скупштину у Новом Саду. Скупштина код порте је почела са радом у два сата и већ се могло виђети да ће избор ићи доста тешко. Многи страначки представници започели су са предлозима скроз искључиво једностраначких посланика што је на крају резултирало избором представника из свих странака. Био је то велики пораз Кикиндских демократа и њихове прозагребачке политике, али побједа, истина страначке, кикиндске већине. Другачије није ни могло. Одазивајући се на позив Српског народног одбора, потписано је и печатом црквене општине потврђено шеснаест пуномоћја, јер је утврђено да Кикинда има 16.000 житеља.”
На том збору из Иђоша су изабрана три делегата за Велику народну скупштину: Сава Николић, народни учитељ, Глигорија Кузмановић, парох и Душан Бројчин, ратар. Они су добили пуномоћ, односно „веровницу”, с печатом црквене општине као доказ да су изабрани из „Тиса Хиђоша” на великом збору у Кикинди за делегате Велике народне скупштине у Новом Саду, на којој је донета одлука о отцепљењу Баната, Бачке и Барање од Угарске и уједињењу с Краљевином Србијом.
Ержебет Марјанов
