и чак понеким топ-листама уредника и новинара музичких редакција. Љубитељима реге фузије, кросовера, музике која прелази границе и спаја различите жанрове, није ни требала посебна препорука. „Ипак борба“ од „Кило Кило банде“ је на том плану био сигуран добитак. Иако снимљен још летос, „Ипак борба“ је таман одлежао, по војвођански, и сад, кад је зима, пушта свој пун потенцијал једног замамног музичког угођаја.
Мешање жанрова, прелазак из рока у метал и обрнуто, појава и развој хип-хопа, нових врста музике (техно), њихово срастање које је почело деведесетих, и данас рађа нове и, понекад, веома узбудљиве тренутке. Јамајчански реге (рутс), који је у основи звука „Кило кило банде“, одувек прави све даљи и даљи ођек, све шире кругове. Испрва у шездесетим, ексклузивно егзотичан, аутентичан, брзо је успоставио везе са панком и рокенролом као бунтовним, читај друштвено свесним правцима у музици. У поменутим деведесетим већ није било необично да у том фазону буду и бендови из Европе, а код нас су најпрепознатљивији преображај ове музике у домаће рухо направили знаменити „Eyesburn“, чији је фронтмен Којот гостовао у песми „Serious Times“ на албуму „Ипак борба“ и тако некако се затвара круг овог дела приче.
„Serious Timeс“ је, наравно, песма на енглеском, али Кило Кило, фронтмен и „бекмен“ истоименог бенда („банде“), пева на свом матерњем (ко у Војводини, а да је пунолетан, не зна шта је кило-кило?!?), што трансформацију регеа на плану блискости чини још већом. О аватарима измишљених (или заслужених) имена иза којих се крију обични људи, могла би се написати посебна прича...
Наш Кило Кило (Војислав Малешев) на албуму „Ипак борба“, заиста јесте посебан. Начин на који пише песме, компонује стихове, начин на који их пева, хармонски беспрекорно усклађујући речи са тоновима, просто заводи слушаоца да мелодију запамти на прво слушање и веома често настави да је певуши у себи. Цупкање, весељење целој тој ствари, на албуму „Ипак борба“ остављено је мало по страни. Песме су мрачније, ангажованије, како се то данас каже. Имају више везе са унутрашњим осећајем спољашњих околности, да се мало нашалимо са фразеологијом. Суштински, само су веома искрене.
Албум отвара песма „Вечан“, са музичком посветом оригиналу са Јамајке и оној врсти заноса пролазности коју осећа свако, поготово песник. Следи „Велингтон“, који од Салајке (део Новог Сада) до Јамајке описује тугу једне друге врсте заноса – спаситељског, месијанског. Религиозност, боље рећи спиритуалност, увек је била снажна идеја водиља растафари покрета, чији је део и реге музика.
Следи хардкор реге „Serious Times“, већ поменут, а затим још један преокрет у песми „Седам мора“, која звучи готово као yез стандард „Караван“, са мистиком у оријенталном маниру („Пуштам браду већ годинама“) и прелепом клавирском деоницом Лазара Новкова. Иначе, сви музички аранжмани „Кило Кило банде“, дело су добрих зналаца и музичких сарадника из више новосадских бендова („Мила Ћопезо“, „Драмензез“...), који су на албуму „Ипак борба“ постигли досадашњи врхунац на пољу целовитости и заокружености. Албум је сниман и дотериван у „1 Таке Студио“.
„Камуфлаже“ на којој гостује Wacko (МадРед), може бити посвећена љубитељима „старог“ звука „Кило Кило банде“, јер је безгрешна у својој оди радости. Зато су ту „Мимикрије“ као логичан наставак, баш као у случају везивања „Бербе“, како се звао прошли албум, са „Борбом“, како би могао да се зове овај. „Мимикрије“ су (још један) реалистично-песимистичан осврт на „биће боље“ овде-сада-никада.
„Доћи ћу ти ја“ води у интиму љубавног погледа на свет, а „Рупа без дна“ га својим кабаретским пијанством разара у парампарчад, да би уследила смирујућа и медитативна „Успаванка“, поново успостављајући неочекивану динамику.
За крај – а шта друго, спектакл. Едо Мајка, Кило Кило и Виктор Ласкаи креирају техно атмосферу на песми „Енергие“, која по много чему подсећа на чувени хит из деведесетих „Here We Go Again“ бенда „Стака бо“, са албума знаковито названог „Супермаркет“. Повратак у прошлост? Не. У будућност која никад није изгледала лошије. А кад је тешко, онда – „Ипак борба“!
Игор Бурић
