„Кратка прича о антихристу” Андраша Урбана у Битеф театру

Када је Владимир Соловљев крајем 19. века написао “Три разговора”, филозофску расправу о злу, у последњем поглављу - “Краткој повести о антихристу” - дао је своје виђење Јовановог откровења,

списа који затвара Библију (Нови завет) и проглашава крај борбе бога и ђавола. У њему, зло има своје име и против њега се ваља борити.

У Битеф театру, Андраш Урбан је режирао представу “Кратка прича о антихристу”, која нема везе са знаменитом дискусијом о последњим данима, четири јахача апокалипсе, Јагњету и Звери, и другим фантастичним мотивима предсказања краја историје, времена смрти и суза. У њој нема ни ликова (Генерал, Кнез, Политичар), ни дијалога којим се Соловљев, попут Платона, трудио да бабичком методом Сократове мајке, уз порођајне муке, истину извуче на видело. Урбан се трудио да је натера да она сама себе објави.

Као што се језик драмске књижевности може темељити у дијалогу, Урбан свој позоришни језик темељи у телу, у чулности (сценски покрет Анико Киш). Уместо бабица, користи породиље саме, симболички говорећи. Марта Береш, Анико Киш, Ана Марковић, Сузана Лукић, Данијела Петковић - глумице/ извођачице су присутне, свесне, ако не и освештане, да се мало нашалимо на рачун данашње религије (смемо ли, то је још једна велика тема коју отвара сама одлука Битеф театра за избор “комада” и редитеља). Уместо речи, користи песме. Сонгове (драматург Јелена Богавац, композиција музике Ирена Поповић). Одлично укомпоновани видео рад Игора Марковића. Фантастичне сцене не темељи на силаску Христа са небеском војском, него на његовом скидању са привеска, “одшрафљивању” са крста.

Како се имитира пророчанство? Позориште поред поменутог имитацио (мимезис), у свом корену има ритуал. Радњу репетитивног и ритмичког карактера, усмерену да хомогенизује искуство заједнице. Нешто попут религијског осећања. Представа “Кратка прича о антихристу” свакако рачуна на то када испоставља форму заноса, оргијастичне партитуре за пет тела и један хорски глас. Религија и позориште, о да, и те како имају нешто заједничко, и без међусобне имитације. Уметности целе нема без представе патње, бола, без представе разапетог Исуса Христа. Нема је без екстазе.

Сензуалност и сексуалност сцена у којима се распојасана женска тела грче и увијају, пљују и певају, ту је да подсети на нашу развратно материјалну природу, на светогрђе. На рођење зла у срцима нашим, на прљавштину коју сви носе у цревима. Када бисмо наставили да рационално тумачимо сцене у новој представи Битеф театра, морали бисмо прво да негирамо дубоко узбуђење и узнемирење изазвано виђеним. А онда бисмо видели свог бога, ако не тражимо ђавола. А говорећи о свету ратника и банкара, врло га је лако побркати.

Бити дубоко религијски интимно позван и прозван - није ли то право откровење? У уметничком смислу свакако јесте. Представа “Кратка прича о антхристу” Андраша Урбана је и откривење и апокалипса.

Игор Бурић

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести