43. ИНФАНТ: Више слободе или – слобода нема цену

Шекспирову трагедију, „Јулије Цезар“, написану крајем 16. века, адаптирао је и режирао Кокан Младеновић. Реализована у копродукцији Будва – град театар (Црна Гора),

Центар за културу Свилајнац и Народно позориште Сомбор, премијерно је изведена 24. новембра 2015. године, потом као 509. премијера од оснивања Народног позоришта Сомбор, до сада је имала бројна извођења, учешћа на позоришним фестивалима и запажен успех код публике и позориште критике. С разлогом, јер је овај комад о моћи и покушају да се свргне моћник, актуелан и данас, 400 година од смрти писца, Вилијама Шекспира (1564-1616) и више од 2000 година од убиства Јулија Цезара (100-44. п.н.е.). Чувени римски диктатор послужио је као модел за бројне диктатуре у вековима који су уследили, а завера која је довела до његовог убиства, осуђивана је као издајство или величана као револуционаран чин у намери да се прекине надмоћ силника који угрожава демократију. Тако ће и сада, неко овде видети националног Јуду, а неко препознати храбар позоришни чин.

Провокативност ове представе оправдава њено присуство на фестивалу који се залаже за алтернативно и ново. Она поставља питања о смислу или бесмислу револуције, могућности промена, о разликама и сличностима између власти и опозиције, о том колу (или каруселу, како примећује редитељ), које се непрестано врти и смењују се исти или слични људи и потези који истински не мењају ништа, али зато сви пођеднако утичу на наше судбине. Више није у питању само ново интерпретирање класика, већ аутентичан и личан став редитеља Кокана Младеновића, а потом и драмских уметника Сергеја Трифуновића, Саше Торлаковића, Бранислава Трифуновића, Јелене Минић и Марка Марковића, који са сцене проговарају и са гледалиштем отворено комуницирају. Иако не очекују одговоре на постављена питања, они се, углавном, подразумевају и то је, поред осталог, оно што публику не може да остави равнодушном. Ту је, наравно, и експресивност глумачке игре, подстакнута музиком и извођењем Ирене Поповић, као и атрактивном сценографијом Марије Калабић, костимима Татјане Радишић и кореографијом Андреје Кулешевић.

Моћна представа која се, парадоксално, залаже против моћи. Још једно сведочанство да су речи убојитије од мачева, нарочито дрвених позоришних реквизита.

Још један позоришни класик, али овог пута из 19. века, Хенрик Ибзен (1828-1906), норвешки драмски писац, актуелизован је у 21. веку, 110 година после смрти. Његова „Хеда Габлер“, написана 1890. године, постављала је питања моралности модерног друштва, као и смисла, односно бесмисла уметничког позива, као и жртвовања стварног живота ради уметности. Отвореност ових проблема дају овом комаду и данас ону драмску снагу која није престајала да исијава са сцене Српског народног позоришта, док су га тумачили глумци Словенског народног гледалишча из Марибора. Нарочито су биле упечатљиве драмске уметнице: Наташа Матјашец Рошкер, као Хеда Габлер, односно Тесман, Маша Жилавец, као госпођица Јулијана Тесман и Матеја Пуцко, као госпођа Елвстед. Парирала им је мушка подела: Јуриј Древеншек, као Јерген Тесман, Иван Бан, као судија Брак и Матјаж Трибушон, као Ејлерт Левборг.

Селекторку Јелену Кајго је привукло иновативно тумачење редитељке Матеје Колежник, којој је при адаптацији помогла Метка Дамјан, драматург је био Горан Ференчец. Подржавам и њену оцену да је „Хеда Габлер“ једна од најдрскијих и најконтроверзнијих драма из 19. века, а потом и међу најутицајнијим драмама 20. века. И у нашем веку она је сачувала драмски потенцијал, будући да у себи носи „неограничену свест о слободи сопствене воље“.

Обе представе, „Јулије Цезар“ и „Хеда Габлер“, подупиру гесло овогодишњег Инфанта „Пошто слобода?“ и нуде само један одговор – слобода нема цену. Позитивни поени иду на конто селекторке и овогодишњег Инфанта.

Зоран Ђерић
 

 

 

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести