храбро потретисање нове генерације нашег времена коју прогоне духови старих идеологија и страхови према неизвесној будућности, новим вредностима и технологији. Жири је посебно похвалио младе глумце који су посебним вештинама пружили уметничку творевину средње школе као метафоре нашег друштва, нажалост још увек дубоко погођеним национализмом, хомофобијом и класном дискриминацијом.
Филмска прича, иначе, прати групу гимназијалаца која остаје закључана у школи једну ноћ, без интернета и мобилних телефона, упућених први пут да једни с другима заиста разговарају, сазнајући о себи и својим друговима више него свих претходних година, мењајући њихове животе, ставове и размишљања. Филм ће у Србији премијерно бити приказан 23. септембра у “Центру “Сава” у Београду. И два претходна Филиповићева дугометражна играна филма “Шејтанов ратник” (2006) и “Шишање” (2010) били су најгледанији тих сезона. Први се сматра и прекретницом у коришћењу дигиталне технологије и модерних специјалних ефеката, а награђени су на бројним фестивалима
Ваш нови филм одлично је примљен у Пули о чему сведочи не само престижна награда, него и реакције публике и позитиван критички ођек...
– Припадам генерацији филмаyија у региону који заправо никад нису доживели Пулски фестивал какав је био и шта је значио у време СФРЈ, него смо расли на неким легендама. И драго ми је да је светска премијера филма “Поред мене” била управо у пулској Арени, јер ми се чини да на тај начин помажемо да се успостави континуитет с тим временом када је југословенска кинематографија била нешто много веће и значајније него ове сада мале и распарчане. С друге стране, свака светска премијера и прво суочавање са публиком, где год то било, велики је тест за филм и изузетно ми је драго да је “Поред мене” положио тај тест у Пули у великом стилу. Публика је одлично реаговала, чини ми се да су дисали са филмом и надам да он може да комуницира јако добро са регионалном публиком, а не само са локалном у Србији, јер се бавимо темамама које су свима нама блиске. Све што се затим десило, и одличне критике и Златна арена, додатно су остварење тог сна. Драго ми је и што је скоро цела екипа филма, укључујући највећи број младих глумаца и глумица, био с нама у Пули и што су могли да дотакну тај сан. Мислим да је то тренутак који ће дуго памтити и то је стварно феноменалан почетак њихових каријера за које не сумњам да ће бити изузетно успешне и богате.
После филма „Шишање”, у коме нас суочавате са проблемом насиља међу младима, поново се тематски посвећујете младој генерацији и тешкоћама које собом носи одрастање у једном новом и другачијем свету. Какву слику те генерације доноси ваш филм и како сте доживели рад са младима од којих су већина и ваши студенти на Академији уметности у Београду?
– “Поред мене” је доста другачији филм од “Шишања”, који се бавио конкретном причом и политичким контекстом у коме млади математичар постаје насилник. Овај филм се бави ширим спректром тема, има вишеструке перспективе и доста је нежнији и топлији. Млади глумци су на неки начин били и коаутори филма. На позив Мирјане Карановић почео сам да радим на Академији уметности и тада је кренула да се котрља прича о филму. Затим је пожелео да се укључи и продуцент мојих претходних филмова Бранислав Јевић са продуцентском кућом “Хипнополис” и тако су се направили оквири да настане биоскопски филм. Из разговора са неколицином младих глумаца и глумица почео сам да развијам ликове, а они су доста учествовали са својим идејама. Када сам погледао представу “Мушкарчине” Милене Богавац, видео сам да прича језиком те генерације на поприлично директан начин, што ми се свидело, па сам је позвао да се укључи као коаутор на сценарију и тако смо створили супер тим сарадника. Било је тешко савладати у екипи 30 клинаца, као прави разред, али врло је и захвално, јер то су њихове приче, а најбоља ствар је аутентичност коју доносе када причају сами о себи. Изузетно ми је драго што се то на краја исплатило и било је супер искуство где смо пуно научили и ми као аутори и они као учесници, глумци и коаутори.
Успеси и награде који су пратили ваше претходне филмове, да поменем само гостовање „Шишања” у британском Парламенту или приказивање у чувеном студију оскаровца Питера Џексона и екипе „Господара прстенова” на Новом Зеланду, као и подршке из европских филмских фондова, нису биле довољне за овдашње конкурсе Министарства културе. Према вашем искуству, у каквим су позицијама данас филмски аутори, посебно млади, да дођу до свог филма?
– То је акутна бољка свих нас који се овде бавимо филмом. Можете да постигнете неки појединачни успех , што је “Шејтановом ратнику” и “Шишању” успело, али то вам не гарантује континуитет, а то је основни услов да се професионално бавите нечим, у супротном се то претвара у неки бизарни хоби. У Србији у последње две године нисмо имали званични конкурс Министарства, а и када их имамо, они су најчешће нетранспарентни, обележени буразерском и клановском политиком додељивања средстава којих је и иначе јако мало. Кад упоредим да је српски буyет за кинематографију око два милиона евра, али понављам они нису ни додељени последњих пар година, а хрватски је више од 10 милиона, онда је јасно да каква је политика у култури, такви су и резултати. Не можете тада да очекујете да се развије кинематографија, јер филм је јако скупа забава, а ако нема средстава - неће бити ни филмова. Тај брак са државом је врло незгодна ствар, а са друге стране смо јако мало тржиште, тако да чак и филмови који су веома успешни и рекордно гледани не могу да врате довољно новца да продуценти могу да уложе у следећи.
Сва ваша филмска остварења прати озбиљан политички и друштвени ангажман и јасно изречен ауторски став. Каква је по вама данас моћ филма и каква питања би савремена кинематографија требало да покреће?
– Мислим да не би требало имати излузије у погледу моћи филма да мења друштво. Кинематографија или аудиовизуелна делатност, пошто се те границе полако бришу, свакако има ту моћ и она јесте прилично велика, али не треба очекивати магичне резултате. Не сећам се да је било тог уметничког дела које је променило свет за једну ноћ. Али ако размемо како изгледа тај процес и ако смо задовољни тиме да мало доприносимо некој промени или да отварамо неке теме о којима мислимо да је важно причати, мислим да је то сасвим довољно. Треба бити стрпљив и свестан реалности и ширег друштвено-политичког контекста у коме егзистирате. Све су то неки фактори важни да активистички рад кроз уметност не изазива неку фрустрацију, него да сте свесни који су параметри и кординате, покушавајући полако да отварате неке теме кроз оно што радите.
Нина Попов
Љубав према фантастици
У једном разговору навели сте да сте ангажованим филмовима „купили себи право” да сада снимите неки дечији, авантуристички филм. Да ли је то оно што сте сањали када сте замишљали себе у овом свету филмске уметности?
– Више пута сам већ рекао да сам уствари почео да се бавим кинематографијом из љубави према фантастици, према “Ратовима звезда” Џорџа Лукаса и касније према филмовима Питера Џексона. Наравно, ништа од тога није закључана ствар, сви се развијамо и еволуирамо, друге ствари почињу да нас интересују, или исте на други начин како растемо и као људи и као уметници. И даље ми је свакако жеља и потрудићу се да је остварим да снимим дечији авантуристички филм. Али то не значи да су мање важни филмови који су друштвено ангажовани и да ми то није сан. Мислим да се спектар мојих интересовања сасвим лепо може дефинисати кроз филм “Панов лавиринт” Гиљерма дел Тора, где је створен тај савршени спој између грубе политичке теме и нежног одласка у фантастику кроз причу о одрастању једне девојчице, главне јунакиње.
