које су комунизам искусиле само кроз магловита сећања својих родитеља и њихових родитеља. Уз црни хумор Попов се забавља на рачун разочараних револуционара и уз то на интелигентан и духовит начин исмијава широк спектар политичких идеологија. Роман је објавила Геопоетика у преводу Иване Стоичков.
Алек Попов (1966, Софија) је дипломирао на катедри за бугарску филологију на Софијском универзитету. Аутор је збирки прича “Друга смрт”, “Прљави снови”, “Циклус купуса”, “Пут ка Сиракузи”, “Ниво за напредне”, романа “Мисија Лондон”, “Црна кутија”. Радио је у Националном музеју књижевности и као аташе за културу у бугарској амбасади у Лондону, директор Дома дечје књиге, главни и одговорни уредник часописа „Родна реч” и секретар за штампу бугарског ПЕН центра. Његова проза превођена је на 15 језика.
* Шта вас је подстакло на писање романа “Сестре Палавејев: у олуји историје”?
- Испоставило се да је текућа историја још увек врло осетљива ствар, а то је нешто што нисам у потпуности схватио у почетку. Писање о тој недавној прошлости неизбежно призива духове болних успомена, нерешене сукобе и изазива јаке страсти из различитих и често супротних праваца. Тема је тако тешко натоварена пропагандом и свим врстама табуа да је отварање ових врата као улазак у минско поље. Поготово ако се приближавате прошлошћу са смислом за хумор! Ознака “пародија” стално чека више таквих књига, али књижевност има дугу традицију излагања апсурдне и гротескне стране рата. Велики сатирични романи као што су “Добри војник Швејк” Јарослава Хашека и “Квака 22” Џозефа Хелера инспирисали су неколико генерација и и даље су релевантни.
* Која је историјска позадину романа?
- Као детету, бака ми је причала о бомбардовању Софије током Другог светског рата, мешајући своју причу са фантастичним елементима, била је то нека врста бајке, која је оставила неизбрисив траг у моме сећању. Овде веројатно лежи подсвестан извор мог интереса за тај период и у наредним деценијама. Касније, као тинејЏер, одрастао сам уз партизанске романе и филмове који су тада били авантуристичке приче о том времену. Они су такође били кључни елементи пропагандне машинерије, али у тим годинама није ме много било брига о идеологији. Када сам почео свој рад пре неколико година, морао сам опет да прођем кроз датотеке из тог времена, али сада као одрасла особа која је одлучна да се суочи са митовима свог детињства. Пажњу су ми привукле документарне странице историје, прегледао сам мемоаре, полицијске архиве, војне евиденције, историјска места како би поново створио аутентично окружење у којем моја прича и моји ликови могу да се развијају и расту. Специфичност мог метода је да истраживање и развој иду заједно, они комуницирају и друже се, тако да је процес писања истраживање само по себи.
* Жанр - партизански роман! Необично је писати партизански роман, седамдесет година након Другог светског рата?
- Жанр је заправо авантуристички роман, или авантуристичка сага ако вам је драже, с обзиром на моје намере да изградим већи наратив ове приче. Наравно, сам роман има пуно од жанра партизанског романа/филма и често је узимао неке од њихових стилских особина, али не испуњава никакве идеолошке функције и стога није погодан за пропаганду било које врсте. Смисао за хумор игра централну улогу у тој причи. Кроз књигу постоје многе референце на поп културу, палп фикшн и стрипове. Касне тридесете и четрдесете године прошлог века биле су златно доба стрипа, у том периоду су створени неки од најважнијих инспиративних суперхероја - Супермен, Бетмен, Капетан Америка, Чудесна жена и тако даље. Направио сам неку врсту постмодерног окружења у којем се поп и соц уметности друже и комуницирају. Међутим, сам наратив је остао класичан и то чини роман врло читљивим.
* Почели сте причу о сестрама Палавејев из данашње перспективе, од назива улице у Софији. Како се потом развијала прича о сестрама?
- Прича почиње у Бугарској 1940. године. Други светски рат бесни. Бугарска је савезник Осовине. Две девојке из богате породице, близнакиње Кара и Ира, траже слободу и авантуру како би избегле судбину традиционалних буржоаских супруга. Подигле су их британске гувернанте, училе су у школи за најелитније девојке у Софији, а биле су и страствене читатељке стрипова којима их је редовно снадбевао њихов стриц из САД-а. Инспирисане запаљивим миксом суперхероја и левичарских идеја, тинејЏерке одлучују да побегну из свог уточишта и да се придруже партизанским побуњеницима. Оне измишљају своју отмицу да обезбеде средства за револуцију, али план искаче из шина и близнакиње лепотице се налазе изгубљене у планинама усред гомиле грубих забринутих мушких бораца на челу са Медведом. Он је командант, прошао кроз напорну школу совјетске војне контраобавјештајне службе, и чува суморну тајну о својој прошлости и горком сазнању о стаљинистичком рају. Оно што следи је дивље путовање кроз трагикомични апсурд, обману, издају, битке, смрт и опстанак.
* Две идеологије се сукобљавају у роману. А ви се ругате са обема. Са којим циљем?
- Као што сам споменуо, роман се пуно бави идеологијама (неминовно!) без да по себи буде идеолошки, што је за неке људе извор великих забуна. Прича реже храбро кроз историјске митове и идеолошке клишее. Користи необичан, али веома потребан по мом мишљењу, приступ прошлости која има везе са Монти Пајтоном, стилски сатирично разигран. Постоји нешто врло ослобађајуће у овом приступу. Овде на Балкану стално смо робови митова из прошлости. Духови из историје још увек су превише одрживи и експлоатишу их бескрупулозно популистички шарлатани за манипулацију људима и њиховим емоцијама.
* Што значи за данашње младе читаоце у Бугарској читање прича из Другог светског рата?
- Тиме се заправо попуњава значајан јаз у њиховом образовању. Овај део историје се проучавао врло површно у школама, јер наше друштво још увек нема заједничко разумевање овог дела наше историје и по мом мишљењу није вероватно да ћемо наћи заједнички траг у блиској будућности. Ми живимо више или мање у мулти-историјском друштву, где различите групе имају своја тумачења прошлости дефинисане углавном својом породичном историјом и идеолошком позадином. Вјерујем да књижевност може премостити у одређеној мери различите верзије историје излажући своје унутрашње контрадикције и некохерентности људске перцепције у целини. Могла би нас научити како да преживимо у свијету пуном парадокса и контрадикторних прича без потребе убијања једни других. Немогућност прихватања парадокса је често повезана са одређеним ограничењима у нечијим когнитивним способностима и може бити извор психолошког поремећаја. Ми живимо у несавршеном свету. Побољшање друштва у одређеној мери показало се као сасвим могуће, међутим, покушаји да се учини савршеним донели су, како показује историја, више штете него користи. Свест тоталитарних режима остаје кључна за грађанско образовање у 21. веку, а Други светски рат је део овог знања. Један од најгорих парадокса овог рата је био тај да се на крају пола Европе преокренуло да буде поново под окрутном диктатуром. Како се Запад сложио да се ова подела догоди? Да ли је било избора?
* Прича о сестрама још увијек није завршена. Који су ваши даљи планови?
- Заправо оно што сада читате је само прва књига већег наратива, трилогије постављене у већи временски период: у 40-те, 50-те и 60-те године. Други део ће изаћи до краја 2016. године, а и трећи ће, надам се у наредних неколико година. Заплет се одвија на Балкану, Великој Британији и САД-у. Тренутно радим на другом делу трилогије под радним насловом: “Сестре Палавејев: у леду Хладног рата”. На крају првог дијела стазе сестара се разилазе. Једну од њих, Иру, проналазе Титови партизани и придружује се јединици команданта Пантера. Нећу открити шта ће се заиста догодити, али значајан дио заплета се одвија на подручју Проклетија и планине Копаоник. Хладни рат затиче близнакиње на супротним странама Гвоздене завесе... Обе живе у Лондону не знајући једна за другу. Обе верују да је она друга мртва. До 5. марта 1953, дана Стаљинове смрти, када су се случајно нашле... Срећно окупљање или почетак незгодне шпијунске афере?
* Да ли ова књига садржи препознатљив менталитет људи са Балкана?
- Да и веома, у ствари. Постоји богата галерија споредних ликова који су типично балкански и размишљају о глобалном току историје са својих парохијских гледишта. Сујеверја и пагански ритуали често иду заједно или се мешају са данашњим идеолошким клишеима што је извор велике забаве. Гротескно и апсурдно су део карневаског духа књиге и дубоко су укорењене у нашој балканској култури, где ниско и високо често мењају места. Лакрдија, јунаштво и ситни свакодневни животни детаљи се кувају заједно у овом вештичијем казану.
Вујица Огњеновић
Племе дефинисане идеологије
* У роману постоје ликови Руса, или ликови под руским утицајем. То је ствар прошлости. Може ли то бити ствар будућности?
- Они нису заправо руски, већ пре совјетски ликови ... Припадају племену уједињене и дефинисане идеологије и начина живота, а не по етничкој припадности. Претпостављам да је југословенски идентитет Тито покушавао да изгради као нешто слично, али у мањем обиму. ШСР данас не постоји, али и даље зрачи неку врсту соц-носталгије као мртва звезда. Ова носталгија се чудно меша са православљем и широким опсегом патерналистичких идеја које жале конзервативни делови друштва. Визуелни еквивалент овог менталног бућкуриша су “модерне” руске иконе које приказују Стаљина као свеца.
