Концерта за брас квинтет и оркестар „Shadowcatcher“ америчког композитора Ерика Еуазена. Са ВСО ће у овом делу наступити Busina Brass Quintet, ансамбл који творе музичари из Хрватске и Словеније. Програм концерта, којим ће дириговати маестро Микица Јевтић, предвиђа и извођење Четврте симфоније Петра Иљича Чајковског, а отвориће га „Opus Alchemicum“ новосадске композиторке Смиљане Влајић.
Смиљана Влајић је дипломирала на Одсеку за композицију на Академији уметности у Новом Саду, где је и магистрирала и данас ради као ванредни професор на Катедри за композицију и стручно теоријске предмете. Композиције су јој извођене у Београду, Новом Саду, Подгорици, Љубљани, Бечу... а међу важнија дела убрајају се Трио за обоу, кларинет и фагот; Варијације за обоу, кларинет и фагот, Трио за две виолине и кларинет, Res Divine за хор и оркестар, те оркестарске композиције Игра Утрнуле Стварности, Успомене из Подсвести и поменути Opus Alchemicum...
– Opus Alchemicum је симфонијска поема и настао је као резултат промишљања о томе како је стваралачки поступак компоновања заправо сличан у својој основи алхемијском поступку. У симболичком смислу, наравно – каже за „Дневник” Смиљана Влајић. – Моје интересовање за херметичку мисао и филозофију, симбологију, као и велико поштовање за дела Карла Густав Јунга, довело ме је до његових истраживања на пољима прошлости – митологије, релгије, неоплатонове филозофије, где је наишао на тајанствено и у први мах потпуно неразимљиво подручје средњовековне алхемије.
И бавећи се, са великом страшћу, дешифровањем света симбола и обреда, открио у том необичном свету дубок смисао и сврху необичних алхемијских операција. Његова идеја да се повуче паралела алхемијског процеса са психичким процесима и пројекцијама навела ме је на помисао да се и процес настајања музичког дела у скоро свим фазама може сврстати у неку врсту алхемијског поступка. Отуда и овакав наслов...
Да ли од прве идеје, тренутка инспирације, првог нотног записа... знате да ћете неко дело писати за трио, квартет или оркестар?
– Заправо знам. Сама идеја за собом повлачи и апарат кроз који ће бити реализована и он мора бити такав да својим капацитетом и могућностима у потпуности одговара ономе што желим да искажем. Наравно, неке композиције могу бити и прерађене за неки други састав од оног коме је дело намењено, али то више из потребе да се прилагодите оном чиме тренутно располажете.
За нас који музику само слушамо компоновање је захтеван, али истовремено и веома креативан, занимљив процес. Да ли је увек такав и за композиторе или у неком тренутку постане и „тежак, ропски рад”?
– Компоновање јесте захтеван рад, јер тражи у првом реду потпуну посвећеност и искреност, као и сво расположиво време. Када процес крене, онда нема заустављања, јер окупира мисли и док рад на делу траје, не престаје интеракција композитора и дела. Оно што је веома битно рећи о самом поступку писања дела јесте и то да је он, заправо, дубоко рационалан поступак од оног тренутка када се дефинише идеја као нуклеус самог дела. Рационалан из разлога што је идеја увек добра, али реализација и не мора бити таква, а зависи од композиторовог знања, вештине и владања музичким временом и простором.
Пре две деценије је професор Рудолф Бручи упозорио да ако нема извођења, односно комуникације између композитора, композиције и слушаоца – композитор као стваралац и не постоји. „А већина наших композитора је данас осуђена на писање музике за ладицу”. Да ли се у међувремену ишта променило?
– Уметничко дело је директан одраз времена у коме је настало. У том смислу оно остаје као историјски приказ целокупног система вредности датог тренутка, па отуда управо по уметничким делима и памтимо временске епохе и стилове. Из тог разлога јесте важно да препознамо значај рада уметника данашњег времена, јер ће нас по њима памтити генерације који долазе и кроз наша ће дела градити представу о нама данас.
Податак да је, рецимо, Opus Alchemicum чекао више од десет година на извођење јесте део одговора на ваше питање. Тачно је, међутим и то да када су у питању дела велике форме и извођачког апарата, јасно је да је помоћ система неопходна за реализацију. За мање саставе некако је увек лакше наћи начина да се чују. Ипак, без подршке друштва, медија... најчешће простор намењен уметничком стваралаштву остаје узан, препуштен малим салама и малом броју заинтерсованих.
Дакле, професор Бручи је био у многоме у праву. Његове речи заправо говоре о томе да је одлично разумео да време у коме је радио и био на врхунцу своје стваралачке активности јесте било време које је давало огроман значај и подршку ствараоцима свога доба, а којима се ми данас поносимо. Јасно је да је у време када је то рекао увиђао да се то пред његовим очима распада у неповрат и да надолазеће доба слави неке друге (без)вредности. Мислим, ипак, да је стваралац жив док постоји дело, а када ће оно доћи до своје публике, то некад зависи и од других фактора -најчешће пролазних за разлику од дела - а не само од уметника. Дело, док постоји, има и наде да изађе из фиоке, с тим да и то чекање у тами такође говори о времену и околностима у коме је настало...
М. Стајић
