Текст је „Човек је човек“ Бертолда Брехта, а редитељка Анђелка Николић, која од недавно ради и као уметничка саветница зрењанинског позришта. Премијера је заказана 13, односно 20. јануара.
То је баш необично у позоришту... Како ће функционисати те две епизоде, као наставци или као самосталне представе?
- Играће се као две засебне представе. Тежимо томе да епизоде имају самосталност, да гледалац може да гледа прву и другу независно. Можда је чак занимљивије да се гледа друга пре прве.
Радите ли симултано на обе?
- Да. Надам се да ћемо након премијере прве бити кадри да реагујемо на публику у смислу уношења неких интервенција у другу епизоду. Верујем да ће се драматуршки рад на представи наставити и након премијера.
“Човек је човек” је прилична непознаница, није опште место кад је Брехт у питању?
- То је један од раних Брехтових комада. У њему су већ присутне теме његових каснијих радова и јављају се обриси великих ликова по којим је Брехт познат. На пример, кантинерка Леокадија Бегбик, главни женски лик комада “Човек је човек” (игра је Јелена Шнеблић Живковић) заправо је претеча Мајке Храброст, жене коју рат храни и која храни рат. Брехт је комаду дао поднаслов „Преображај лучког радника Галија Геја у војним баракама Килкое године 1925.“ Радња се, дакле, дешава у Индији под британском окупацијом. А Гали Геј (игра га Иван Ђорђевић) је снисходљиви мали човек, просечних, или чак испродпросечних могућности, који се стицајем случајности али и друштвених околности, трансформише у лидера и ратну машину. Прича је занимљива у ширем контексту јер се, између осталог, бави последицама европоцентризма и колонијалних ратова, и демистификује стеретипове о антагонизмима Истока и Запада, сводећи те сукобе на чисто економску основу. Потресно је што се комад (написан 1926) завршава страдањем 7000 избеглица из провинције Сиким, „сељака, трговаца и занатлија, марљивих и љубазних људи“. У локалним размерама, актуелно је питање друштва које своје вође бира путем негативне селекције.
Какав је ваш доживљај Брехтовог епског театра?
- Ово дело је типично за Брехта по томе што се у њему инсистира на развојности. Човек је процес и историја је процес. Није нешто што је детерминисано одозго и што је непроменљиво. Нема фатализма, него људи утичу једни на друге, и тиме чине свет таквим какав јесте. Способност човека да се адаптира на сваку нову ситуацију омогућава му да лакше преживи, али, са друге стране, међуљудске односе може да сведе на сурову борбу за опстанак, чему смо сведоци у капитализму. То Брехтово инсистирање на епском, односно на грађењу драмских ситуација као релативно самосталних структура, са преокретима који су понекад неочекивани и наводе гледаоца на размишљање, дало је основ за нашу идеју да представу поделимо у епизоде. Мислим да би се то Брехту веома допало, да би му била занимљива напетост коју савременом гледаоцу доноси гледање серије. Мени је иначе драга његова тежња да позориште буде и забавно, да се обраћа широкој публици, да се инспирише поп културом (у његово време то је значило циркус, вашар, варијете, филм.) Желимо представу која се не обраћа уском кругу познавалаца театра, која носи узбудљивост популарних филмских жанрова (акције, мелодрама, слепстика), али чува Брехтову критичку оштрицу. Хм, друштвено ангажовани серијал.
Хоћете ли се онда моћи зауставити на две епизоде?
- Можда и нећемо! У паузама проба глумци су већ срочили синопсис за трећу, па и четврту епизоду.
Ваше представе су познате по формалним отклонима, избор и начин представљања, глумачке игре, увек буде у специфичном односу спрам иницијалног текста. Да ли ће то и овде бити случај?
- Највећи формални експеримент овде јесте поигравање са конвенцијама телевизијске серије. Лакше је променити канал него поново доћи у позориште, зато је то велики изазов. Што се тиче питања у вези са мојим другим представама, никад ми форма по себи није циљ, увек крећем од почетка.
Је ли тај почетак текст, идеја, глумац...
- Овде је то био наслов “Човек је човек”. Наслов уопштен као Библија. Шта је човек данас. Шта је све човек. Шта све није. Једна важна ствар је рецимо то да сам између првих разговора са директорком позоришта о избору комада који бих радила до тренутка кад смо ушли у продукцију постала уметнички саветник и стални редитељ зрењанинског позоришта, тако да сам почела да се бавим ансамблом и мимо редитељског рада. Правимо представу у којој игра 14 глумаца (а учествује 15), практично само они који су на боловању неће играти (смех). Паралелно са радом на представи покушавам да схватим како функционише група људи која се током дужег временског периода на једном месту заједно бави позориштем. То заједништво је некад предност, а некад инхибира. Мислим да је то питање повезано и са темом комада и са вечитом причом о утицају групе на појединца и обрнуто.
Какав реперотар треба данас позориште, зрењанинско или било које друго? Како водити позориште?
- Једна од мојих жеља је да подмлађујемо публику и да је ширимо у смислу да људи који иначе можда не прате позориште а прате филм, клупска дешавања, друге културне садржаје, дођу и погледају неке представе. Тренутно је веома тешко спроводити дугорочне планове. Репертоар се прави са неком идејом, а онда се он стихијски штрихује услед недостатка финансирања... Сад имамо малу дебату унутар куће за и против серије у којој делује као да су сви у праву. С једне стране постоји ентузијазам да се испроба нешто ново, а са друге брига да се тиме не изгуби публика која не воли изненађења, не воли кад не зна шта је то што гледа или што ће гледати, како у односу на то треба да се постави. Ја мислим да је свако размрдавање добродошло. Оно што је карактеристично за зрењанинско позориште јесте да има луткарску и драмску сцену. У том смислу ми је посебно занимљиво питање везе између два аудиторијума. Долазе нам деца и њихови родитељи, штета би било не потрудити се око генерација које су између, а које су најосетљивија позоришна публика. Тинејџери лако изгубе интерес за позориште. То је питање одабира тема, али и средстава.
Игор Бурић
