Арпад Месарош: Вођа као рок звезда с одушевљеним следбеницима

У новој представи “Црни” Новосадског позоришта / Ујвидеки синхаз, који је редитељ Жанко Томић замислио као акциони мјузикл, насловну улогу, односно Карађорђа, замишљеног као јунака

наших дана, тумачи Арпад Месарош, глумац овог театра, и забавља публику, али и отвара питање куда нас Црни води и против чега се бори.

Подсетимо, предложак за ову представу је комад “Карађорђе” Иштвана Балога из времена Првог српског устанка, који је адаптирао Ференц Немет, а дијалоге написао Роберт Ленард. Од духа романичарског комада није остало готово ништа, као што ни тог времена више нема, само садашњост о којој говори овај акциони мјузикл, а за будућност нико баш не може да тврди каква ће бити.

* Јунаци или антијунаци, свеједно, да ли су нам неопходни када су друштва у превирању?

– Црни, или Карађорђе, јунак је 19. века, а ми играмо представу у 21. веку. Узели смо врлине тог хероја, у жељи да покажемо како би  све то изгледало у данашњем друштву. Наравно, све је мало карикирано, врлине и његове способности су мало увећане, али никако није реч о томе да се ругамо, него о томе како га друштво види данас, ако би повео људе, био њихов вођа.

* Ако се може повући паралела, и Енглези имају Црну Гују. Данас је део културног наслеђа и имати критичку свест према својој традицији.     

– Полазна тачка су нам били “Монти Пајтон” и филмови Квентина Тарантина. Већ на почетку рада смо се споразумели да би Црни морао да буде оно што људи подразумевају када кажу Србенда, и да има бркове. Договорили смо се да играмо стереотипе, али још нисмо знали како, и шта даље?  Онда смо добили кореографа Исту Степанов, и она нам је заправо помогла у стилу игре, јер је Црни постао нека врста рок звезде, која има харизму, и сви га одушевљено прате. Имамо сјајну музику Давида Клема у овој представи, сјајан покрет, и све то је почело да “носи” представу и сам лик Црног. 

* Тај лик има сличности са неким другим које сте досад глумили, често ауторитарце, склоне и насилном понашању, што ви на сцени успете да извргнете руглу на врло духовит начин. Хумор је нешто што можда тек сада неки откривају у вашој глуми, али било га је и раније. Како се долази до тога?

– Ако ико мисли да је мени лако што увек треба да играм ликове који носе са собом ауторитет, вара се. Не. Ја бих тако волео да играм било шта друго, да покажем да могу и то. Док сам радио у Суботици, два пута сам играо геја, и сви су мислили да сам геј. Било ми је тешко, тражио сам да ми дају другачију улогу, да уверим свакога да нисам геј, да могу да одиграм и нешто друго. Мени су, заправо, омиљени ликови менталних болесника, јер су то најзахвалније улоге.      

* Утисак и јесте да доста размишљате о карактерима ликова које глумите. Занима ли вас психологија човека, како ући у структуру неке личности коју треба тумачити?

–  Увек се чудим таквим колегама, немам их пуно, хвала богу овде сигурно немам, који могу да граде ликове онако, “из џепа”. Ја, нажалост, не могу тако да функционишем, морам да прођем кроз неку врсту пакла. Увек ми је јако важно да убацим и неку контра карактеристику тог лика. На први поглед, лик је овакав и онакав, добро, то сви знамо, а какав је још? Какав је кад је сам? Шта ради кад га нико не види? То су за мене праве посластице, кад то могу негде да убацим. Никако на силу. Само да покажем да је и он човек. Ма како велики ауторитет био, кад је сам, и он је човек, и ради исто што и други. 

* Црни стално држи оружје у рукама. Да се још мало бавимо психологијом и то анализирамо?

– Надам се да никога нећу наљутити, али ја мислим да је то српска специфичност. Ако једном зграбим кубуру, или пиштољ, кратеж, шта већ, ја то нећу испустити, док год имам даха.

* Већ на академији сте почели да глумите у Новосадском позоришту, затим сте отишли у Суботицу и вратили се поново овде у Нови Сад. Могу ли да се упореде ова два центра мађарског војвођанског позоришта?

– Радио сам шест година у суботичком позоришту “Деже Костолањи”, и стварно смо ишли свуда, од Индије до Бразилије. Видео сам пуно тога, радио са пуно стручњака, и мислим да је истина кад кажу да је после пет година здраво да глумац мења ансамбл, нарочито ако у њему има свега пет људи. Све се онда дешава убрзано, пре изгоримо, досаде нам други. Али, није то био само проблем. После шест година сам отишао из тог позоришта, био слободан уметник девет месеци. Никад пре нисам толико радио, не само глумио, него и предавао у гимназији. Једини проблем је био што су с плаћањем каснили чак и месецима. Али, главно је било то што ме је бирократија, кад сам хтео да стекнем статус слободног уметника, потпуно сломила. У представи „Оф“ говоримо о томе. Онда сам прихватио испружену руку Новосадског позоришта и одлучио да се овде доселим.

Н. Пејчић

 

Карактер испред постдрамског

* Радили сте уДеже Костолањипозоришту са редитељем Андрашем Урбаном представе савременог драмско - сценског израза, као и у Новом Саду, али и класику. Шта вам више одговара као глумцу?

- Док сам био у Суботици, морао сам да налазим себе више у таквим постдрамским ликовима, представама и карактерима, али ни овде нисам могао да “побегнем” од Андраша. С њим смо радили овде “Неопланту” и “Бан Банк” и то је опет иста врста глуме. Ја то прихватам, али са становишта глумца, много је захвалније кад можете да играте карактере, да покажете да можете да будете различити. Може то да се ради неко време, али, кад човек осети да има много више у себи, онда нађе место где то може да изрази.

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести