дозвавши 98.200 гледалаца, као и неколико звезда као што су Џарвис Кокер, певач групе “Палп”.
Филмски фестивал основан 1960. остао је, не само званично у изјави за медије његовог дугогодишњег директора Ханса Хурха, него и у погледу на селекцију и поједине филмове, веран идеалима слободног, некомерцијалног, оригиналног и нестандардизованог биоскопа. По томе се фестивал ове године посматрао као “чувар ватре” сопствене традиције, која хоће да буде ватра и пламен живе филмске културе за свој град и далеко ван њега.
Најврелије парче тог жара је по мом мишљењу био нови 3Д филм француског редитеља Жан-Лика Годара, који је снимио у 85. години живота, “Adieu au langage”. Истовремено, у Бечу је одржана и премијера овог филма.
Млади Жан Лик Годар, за којег сам мислио да је одавно преминуо, направио је читав хаос у биоскопској сали користећи 3Д технологију. Гледаоцима са 3Д наочарима су се појављивале столице, глумци и поједини елементи кадра испред носа или изнад главе, у зависности од тога где седите у сали, док је звук долазио и одлазио, час из једног угла, час из другог.
Заборав језика, поготово филмског, толико му је савршено успело да се филм може схватити и као 3Д скулптура. Годар је дефинисао нов језик и жанр, направио уметничко дело, мада сигурно није хтео да се прави важан, него је хтео да покаже реалност у моногобројним кратким секвенцама. Моја етикета “хаоса” одговора новосадском жаргону. “Хаос” је нешто јако добро, а не одсуство наратива.
Поједине радње филма личе на цитате поезије новосадске авангарде, на пример Бранка Андрића - Андрле. Првенствено сцене када главни глумци - момак и девојка - разговарају у тоалету и обоје прде, што је веома необично, авангардно, поготово за лепе глумице.
Много кинематографских сличности и паралела са филмовима Желимира Жилника се могло пронаћи у ретроспективи у јулу ове године преминулог немачког редитеља Харуна Фарокија. На Вијеналу, на жалост, нису заступљени ни живи ни мртви редитељи из Србије.
Изванредан филм “Whiplash”, о једном младом yез бубњару у Њујорку, приказао је редитељ Дејмиен Чазеле. Овације су наликовале на концертне, а не на оне после филма.
Бечку филмску награду је добио Хуберт Саупер за документарни филм “We come as friends”, а за играни Судабех Мортезаи, за играни филм “Макондо”.
Филмски програм Вијенала је и ове године пратио исто тако изванредан вечерњи музички парти програм у фестивалском центру, што је за многе био разлог да пропусте по коју преподневну пројекцију.
Бранко Андрић (Специјално из Беча)
