који се на крају претвори у једнствени yем сешн - прве вечери биће отворена за бенд Васила Хаyиманова, који представља свој нови албум “Алајв”, пијанисткињу и певачицу Сузану Савоф и, на крају, у финалу вечери, “Твај-лајф” саксофонисте Маркуса Стрикланда, који је јуче био веома расположен за дружење и интервјуе са новинарима.
– Више разликујем просторе за свирку, него публику. У Америци, ако не знају ко сте, најчешће не дођу на свирку. У Европи имам осећај да вас прво пусте да свирате – помало горко се нашалио Стрикланд на свој рачун, као и у остатку разговора, који је водио и до најновијих вести из његово домовине - резултата председничких избора.
Име бенда “Твај-лајф” потиче од имена албума и игре речи “твајлајт” и “лајф”, која означава везу између доба дана између дана и ноћи и животног осећања, растрзаност између два света. Стрикланд је објасно да је у време снимања тог албума и формирања сопственог бенда био између би-бап и хард-бап музике, у два различита оркестра, а свирало му се и нешто своје, па је назив дошао логично и спонтано.
Маркус Стрикланд је музичар млађе генерације, оне која није везана за узоре типа Колтрејн, Мајлс Дејвис и друге легенде. Током богате каријере, сарађивао је са многим звездама поп-музике: Лејди Гагом, Квин Латифом, Кањем Вестом... па је спремно одговорио на питање каква је будућност џез музике:
– Најлеша ствар у вези са будућношћу је то што нико не може да је предвиди. Раумем садашњост у којој су жанрови све мање битан елемент, све мање музичара се декларише као џез, рок, поп. Поделе се бришу, у великој мери и захваљујући технологији. Имамо пуно мултимедије, музике која користи снимке других музчара, начин презентовања је разнолик, све је постало могуће, па и та мешавина. Најбитније у овом тренутку и у музици уопште је да човек остане доследан самом себи. Наравно, кад сте тинејyер једете хамбургере, а касније волите и паштету од гушчје yигерице. Укуси се развијају, ту је важна радозналост и жеља за истраживањем. Мислим да се у томе крије будућност.
Амерички саксофониста похвалио је чланове свог бенда као комплетне музичаре, а на припаднике неког жанра. Чарлс Хејнс (бубњеви) говорио је о томе како су им, док свирају, уши широм отворене и како га то подсећа на хемију у бендовима Мајлса Дејвиса, о којој је читао у интервјуима чланова. Нема плејлисте, односно има, али је се не придржавају, јер желе дијалог, љубав, пријатељство, и између себе и са публиком коју посматрају индивидуално, сваку личност за себе.
– Слобода. То је права реч – каже Хејнс. – Пре месец сам био на турнеји са Лорин Хил, ценим ту могућност да се повежеш са свима, поготово кад је веза музичка и братска, као што је у случају Маркусовог бенда. То је код нас једоставно као разговор. Ћаскање музиком, на сцени.
Игор Бурић
Разједињене Америчке Државе
– Разлог због којег носим ову мајицу данас је тај што осећам да је овај председник представљао мене, моју породицу и пријатеље, наша уверења – показујући мајицу са ликом Обаме, био је спреман Стрикланд и за питање о Трампу као новом председнику САД. – Не знам зашто се и даље зовемо Сједињене Америчке Државе.
Ми смо пре “Разједињене Америчке Државе”. Трамп је добио милион долара од свог оца да направи нешто од себе. Мој народ је просветљен оним кроз шта је морао да прође. Док год постоји провалија између такозване елите и сиромашних, нема више “средње класе”, биће тешко пронаћи неког са ушима и срцем који ће то да чују и разумеју. Имам осећај да се ово дешава и у многим другим земљама, а знам да се то дешава и у Јужној Америци.
Трамп има жену која је емигрирала у Америку, а он је против емиграната. Каже да имамо проблема у економији, и то је то... А ми, Афроамериканци, бојимо се полиције, правосуђа... Затвори у Америци су пример модерног ропства, бесплатне радне снаге, сви то знају, а и даље се ништа не мења. Мислим да је врло сликовито то што сад имамо и Трампа за председника.
