аутор ове лепо илустроване и популарно писане монографије, проучава однос према црној боји од неолита до 20. века. Посвећена њеној дугој историји у европским друштвима, Пастуро наглашава више друштвене него уметничке аспекте црне боје - системе костима и кодова који је истичу, као и место црне у свакодневном животу и материјалној култури. Посебна пажња посвећена је амбивалентној симболици црне, њеном добром (смерност, достојанство, ауторитет), као и лошем значењу (туга, патња, грех).
“Боју без боје“, “боју одуства“, “боју без светлости“, како су црну називали, различито је третирао симболизам Запада. Већина митологија и религија позива се на црну боју, при објашњавању порекла света (“изласком из таме, живот је стекао облик“). Такође, црна је боја хтонског света, и водених дубина. Везивање црне за нешто негативно потиче, пре свега, од исконског страха људи који су се бојали мрака и непознатог. Перцепција ноћи је дуго била повезана с опасностима, природним непријатељима, зимом и хладноћом. Премда море и небо данас највише повезујемо са плавом бојом, иза тог плаветнила крију се непозната пространства која у људској свести више нису плава, већ црна.
У средњем веку ствара се врло чврст систем који почива на бинарним опозицијама: светлост-тама, црно-бело, добро-лоше. Сама фигура ђавола која се везује најпре за плаву, преображава се у фигуру црне боје (неретко у комбинацији са црвеном). Иако је везивана за концепт смрти и греха, црна истовремено има конотацију симбола подвижништва, аскетизма, која се огледа у скромним одеждама бенедиктинских монаха. Схватање греха у којем је богатство не само неважно већ и препрека спасењу, одговара прихватању црне одеће међу црквеним редовима на хришћанском Западу. Насупрот покајању и скрушености које је оличавала сведеност црне боје, стајала је полихромна раскош “која представља Луциферову заводљивост“.
Егалитарно значење црне крајем средњег века, почиње да се мења у складу са технолошким напретком и продубљивањем сталешких разлика. Бојење тканине било је компликовано, тако да је црна одећа била скупа и недоступна сиротињи. Тако је црно крочило у дворску моду и владало на одорама крунисаних глава од Брижа до Мадрида. Жеља да “дубока тама“ руха истакне бледило лица, као и да подвуче виткоћу фигуре, учинила је да се вишевековна боја “оплакивања, смерности, кривице и стида“, преобрази у доказ статуса. Сваки имућни младић морао је имати бар један портрет у црном оделу. Поред тога, црну свечану одећу носе Карло Пети, Филип Други, а у њу је обучен и Шекспиров краљевић Хамлет.
Све ове чињенице које Пастуро износи у својој студији, казују нам да боја као ентитет не постоји. Постоје само кодови које одређена култура (цивилизација) око ње конструише. Насупрот мрачњаштву и окултном, црна заузима своје место и у свету закона и суђења (тоге судија). Конотације црне боје попут елеганције, модерности и отменог држања, долазе до изражаја у новијем добу. Црно-бели код у одевању и данас је доминантан у свечаним приликама (смокинг, црно одело и бела кошуља). Веза црне боје с формалном хаљином за вечерње изласке потиче од црне одеће са краљевских дворова из доба касне ренесансе. “Мала црна хаљина“ може се посматрати као наслеђе таквог концепта.
Последње поглавље Пастурове студије, бави се третманом који ова боја има у 19. и 20. веку. Црна боја обавезивала је онога ко је носи на суздржавање од луксуза, а такође је обављала улогу “патриотске боје“, поготово у време када су најпожељније ствари израђене у иностранству.
Нови повратак црној дешава се након Првог светског рата са успоном апстракције, посебно значаја које је имало Маљевичево дело “Црни квадрат“. Предмети за свакодневну употребу, попут телефона, писаћих машина, фото-апарата, били су искључиво црне боје. Велики пуританац Хенри Форд из истих разлога није желео да производи неке моделе својих аутомобила ни у једној другој боји осим у црној. Место ове боје у званичним и незваничним кодовима одевања, далеко превази све остале. Црна наглашава ауторитет, носе је политичари, службена лица, у неким земљама и полицајци. Пастуро примећује да је ауторитет фудбалских судија знатно опао, од часа када су црне дресове заменили пастелним или флуоресцентним.
Изван света дизајна и модних диктата црна је имала своју улогу али је опет, као и на свим другим пољима, означавала крајности - анархизам, нихилизам, фашизам, нацизам. У тоталитарним режимима, црна униформа је наглашавала ефекат масовног покрета прикривајући друштвене разлике својих припадника. С друге стране, униформност следбеника одевених у црно деловала је моћно, а њихову организацију оптички је чинила бројнијом и већом. После Другог светског рата црна је сматрана побуњеничком бојом, која је ношена из револта, као знак индивидуалности и одбацивања друштвених конвенција. У том смислу, била је обележје егзистенцијалиста који су носили црне ролке и пили еспресо.
Синиша Ковачевић
