да би исприповедао своју причу која је увек у првом плану. Тако је, дакле, писмо А. Хемона готово стандардно. класично, у служби творења убедљивог живота јеврејске породице Левин, ситуирана у време једне од америчких (пустињских) кампања - валда нека “Олуја”? - тј. интервенција.
Како, отприлике, иде ова прича? Дакле, Џошуа Лавин гаји сценаристичке амбиције, а у међувремену подучава енглески као страни језик у Чикагу. Лаптоп му је пун идеја, али једина коју успева да развије је “Ратови зомбија”. Када у стану затекне свог станодавца, неуравнотеженог војног ветерана, како му претура по прљавом вешу, Џошуа одлучује да се пресели код своје девојке Кими. Након краћег кућног благостања, спетља се с ученицом, Босанком Аном, која има љубоморног и насилног мужа што доводи до катастрофе...
И док Џошуине одлуке варирају на скали блесавих до апсурдних, роман “Како су настали Ратови зомбија” начиње врло озбиљне теме...
Хемонов универзум понајвише подсећа на оно што је учинио Селинџер стварајући пантеон породице Глас, а и једноставни, а вешто (оперативни?) језик упућује на овај извор књижевности увек вредан наеше читалачке пажње.
Но, код Селинџера је све носталгија, притајена туга, понешто дискретне ироније и вера у живот, без обзира што је тако жалосно кратак и пролазан; код Хемона, све је фарсично, тоне у црну бурлеску, засипајући читаоце таласима црног хумора и, не Пропасти, него пре - Распада.
С друге стране, у благо иронијском контексту, Хемонов јунак спомиње и класика савремене америчке књижевности, Сола Белоуа. Наиме, говорећи о интелектуалном миљеу – профилу свог оца, Бернија, Џошуа, да би га лакше појаснио, каже да је Бернију Белоу био “алфа и омега наративне књижевности”. Исказ може да се тумачи и самоиронично, када је сам писац у питању, јер је Хемон, будимо реални, на истом трагу приказивачке прозе, баш као да му је, између осталих, и Белоу био један од учитеља.
Ђорђе Писарев
Хемон
Александар Хемон рођен је у Сарајеву 1964. године. Почетак рата у Босни и Херцеговини затекао га је у САД-у, где одлучује да остане и почиње да пише на енглеском језику.
Објавио је збирке прича “Питање Бруна”, “Љубав и препреке” и “Књига мојих живота”, као и романе “Човек без прошлости” и “Пројекат Лазарус”.
Добитник је Гугенхајмове стипендије (2003), “Награде генијима” коју додељује фондација “МацАртхур” (2004) и награде “Хеартланд” коју додељује “Чикаго трибјун” (2008).
Садамова статуа
Берни је лежао на леђима као буба. Лева му је нога била мобилизована, рука прикопчана на малодушну инфузију, а остатак тела ушушкан испод покривача као каква срамотна тајна. Нешто се негде оглашавало тупим писком, повремено, самовољно. Болнички прозор је гледао на кровове начичкане скаламеријама од клима-уређаја, на плантажу некретнина, на друге прозоре, на једнолично, одражено, градско ништавило. Берније очи су биле напола затворене, а ипак се осмехнуо када је Ноа покушао развалити црвену кутију на зиду намењену медицинском отпаду. Телевизор на у углу приказивао је Садамову статуу како пада као отказана ерекција.
Одломак из романа “Како су настали ратови зомбија”
