назван „Словенска антитеза“ који је поруџбина Бемуса. Са изузетком пар почетних тактова све је било прилично бучно и агресивно, чак и у лаганом одсеку, у низању акордских блокова дуж читаве клавијатуре. Нисам могла да уочим никакву антитезу ни „словенску“ ни било какву другу, све је заправо текло у синтези громогласног концертантног звука.
Станојло Рајичић и сам био одличан пијаниста, написао је Први клавирски концерт 1940. који је био прво дело те врсте у српској музици. У оквиру седам концертантних дела (три клавирска, три виолинска и један за виолончело) највећу популарност стекао је управо Трећи клавирски концерт у а-молу, који је први пут извео Зденко Марасовић 1950, а ново виђење овог маркантног дела класичне форме без дисонантних хармонских екстремности са поштовањем мелодијских линија дао је велики виртуоз нашег пијанизма Београђанин Небојша Максимовић, наш први доктор клавира. Ово дело, као и Трећи виолински концерт нема уобичајену каденцу ни у једном ставу, али је Максимовићева засењујућа бриљантност долазила до изражаја у сјајним, обимним кодама оквирних ставова и у хитрим пасажима у лаганом ставу.
Двадесетогодишња новосадска виолончелисткиња Ирена Јосифоска инспирисала је композитора Дејана Деспића да напише за њу један Скерцо још када је била у првој деценији живота. На концерту на Бемусу интерпретирала је “Рецитативо е Пашацаглиа фунебре“ опус 52а, који почиње на начин Равеловог „Циганина“ са дугом и речитом интродукцијом соло виолончела пуној двохвата, али лишеној испразног виртуозитета. Као својеврсни контрасубјект јавља се реплика дубоких гудача. Мада је дело проистекло из првобитно написане „Пашацаглиае фунебре“ за виолончело и клавир, већу популарност стекла је ова друга варијанта у којој је Ирена Јосифоска показала леп, певљив тон у зналачки конципираној композицији по барокном обрасцу са отменим, меланхоличним завршетком.
Наш најчешће извођени композитор у иностранству, Иван Јевтић, посегнуо је и овога пута за необичном звучношћу великог симфонијског оркестра и гусала, како је то представио и својом „Симфонијом 1804“, компонованој поводом двестогодишњице Првог српског устанка. Овога пута представљено је дело скромнијих димензија али једнако упечатљиве изражајности, названо „Симфонијска поема 1804“, такође са гуслама које нису пратиле јуначку нарацију, али је задржало епски дух, а 19-годишња солисткиња Бојана Пековић одлично се уклопила у моћно оркестарско ткиво, парирајући и вокализом и музицирањем на једној жици свог инструмента Јевтићевој омиљеној скупини лимених дувача и удараљки.
И најзад, поново смо се сусрели „у завршници“ вечери, други пут на овогодишњем Бемусу, са композицијом Василија Мокрањца овога пута са изванредном „Лирском поемом“ и са студиозно припремљеним Симфонијским оркестром РТС и диригентом Бојаном Суђићем. Дело је настало 1975, исте године кад и Деспићева композиција и још једном је открило пребогат емотивни свет овог аутора, у коме је полазиште готово пасторално, али се у огромном градационом луку дотичу веома драматични узлети, но општа атмосфера, условљена модалним напевом конципираним у оквиру истарске лествице и пентатонике је „згуснуто лирска“ и „даха духовног“ – како га је описао композитор Енрико Јосиф. Притом је записао и следеће:„У првом сусрету са „Лирском поемом“ Василија Мокрањца био сам задивљен. У другом удивљен. У трећем понесен... до дивљења које прелази у чисту радост“. Слична осећања ова партитура увек успостави и у мени.
Гордана Крајачић
