код нас објављен у заједничком издању „Darkwooda“ и „Чаробне књиге“ (2014), требало би, како то и наслов каже, да оконча дугу стрип сагу која је деценијама омиљено штиво сладокусаца и познавалаца односно критичара девете уметности.
Серијал о Инкалу започет је давне 1981. године албумом „Црни Инкал“ који су потписали сценариста Жодоровски и цртач Мебијус. Следило је, до 1989. године, још пет албума. Жодоровски је Инкалов универзум проширио у „Жодоверзум“ у који је сместио серијале о младости Џона Дифула (од 1988-1995, цртеж Зоран Јањетов), о Метабаронима (од 1992-2003, цртеж Хуан Гименез) односно о Технопапама (од 1998-2006, цртеж Зоран Јањетов) те о догађајима после Инкала (цртеж Мебијус и Ладрон, албум из 2000). Сви ови наставци, „приквели“ и побочне приче имали су успеха међу публиком и стручњацима, а део те славе утемељен је управо на оригиналном Инкал серијалу. Коначно, Жодоровски је, као уметник од интегритета дубоко свестан својих снага и ограничења, посебно оног животног, сматрао за потребно да сам оконча и серијал о Инкалу.
Приповест о неспретном детективу сликовитог презимена, Џону Дифулу, припада научнофантастичном жанру, поџанру „спејс опера“, који је био популаран у првој половини 20. века, у америчким петпарачким „палп“ часописима. „Спејс опере“ се „баве“ јурњавама уздуж и попреко свемира у сјајним бродовима, са моћним оружјима, великим биткама у ратовима између моћних свемирских царстава која стварају људи и разноразне интелигентне врсте алијена или робота. Свемирске авантуре су „модернизоване“ пустоловине на дивљим границама (не)познате Земље у којима су људи, часни и праведни (и бели), дежурни победници и спасиоци Универзума, слободног света, тржишта и демократије. Развојем научне фантастике „спејс опера“ бива потиснута на маргину одакле је многи писци покушавају „ревитализовати“.
Жодоровски се у Инкалу користи искуствима „спејс опере“, оне „палп“ (са бомбастично/бесмисленим „хипер“, „ултра“, „мега“, „супер“ и сличним градацијама брзина или снага) како би успоставио одређене релације препознавања, које ће бити потпомогнуте хуморном појавом невољног (анти)хероја Дифула. На трагу „спејс опере“ су и кастинске поделе свемирских друштава/организација; свака од њих оличава један принцип могућег усмераваног развоја цивилизација. На тако постављену (свемирску) сцену Жодоровски изводи и бића божанских снага која покрећу дешавања руководећи се етичким или езотеријско/мистичним принципима (има таквих ентитета и у „класичној спејс опери“ али не са оваквим квалитетима). Жодоровски, потом, посеже за искуствима античког театра у коме су људи и богови у директној вези „лицем у лице“, у коме су појединачно и опште, микро и макро у тесној, динамичној интеракцији. Присуство божанског неминовно чини да се личне људске врлине и мане поједностављују и постану једнодимензионалне - а то Жодоровском даје могућност за забавно мултипликовање Дифула у првом и другом тому „Завршног Инкала“.
У „Завршном Инкалу“, оригинално објављеном од 2008. до 2014, у три албума „Четири Џона Дифула“, „Луз Де Гара“ и „Горго Нитков“, Жодоровски је хтео да све ствари (макар и натегнуто) доведе у (привидни) ред па је у ту сврху „започео“ мноштва грандиозних борби и ратова. Због тога у сва три тома тутње свемирски бродови „опасног изгледа“, севају бомбе и сечива, распадају се светови. Ладрон је имао тежак али захвалан посао да у слике јаких боја, контраста и (симулираних) покрета преточи ова мега епска дешавања. Отуда су „масовне сцене“ (пре)богате детаљима и право задовољство за разгледање и дивљење. Наравно, омаж виртуозном Мебијусу се подразумева, што, опет парадоксално, открива сву снагу његове недостижне једноставне а упечатљиве линије и композиције.
„Завршни Инкал“ је спектакуларно мегафинале знамените стрип саге која је обележила последње деценије 20. века и почетак 21. Ова чињеница неминовно изазива дивљење и поштовање (и поред задршке због слабијих делова приче) и наводи читаоца да поново, од почетка до краја, прочита повест о Инкалу.
Илија Бакић
