Драматична светлост која разгони сенке

Ја пишем поезију. Овако лапидаран и гномски одговор ипак тражи објашњење, на моју жалост, вероватно због тога што, бар у жанровском облику, не пишем само поезију.

А у одговорима је увек добро позвати се на претходнике и ауторитете. Веома плодан и свестран писац Роберт Грејвс је сматрао да се поезија пише за песнике а проза за читаоце, сведочећи целим својим делом таквој подели. И заиста, пишем поезију којој је предоређено да је намењена изузетно малом броју читалаца, десетинама, ако имам среће, и којој стотини. Али, зар ти читаоци не заслужују мој нештедимични дах и труд, као да су једини на свету? И као што сам увек презирао људе који се пред малобројном публиком вајкају што је нема више, као да су присутни библијски криви за отсутне, тако сам призивао познату изјаву композитора Џона Кејџа да би удвостручио напоре, ако би барем једном слушаоцу пријало то што ради.

Поезија троши мало друштвених богатстава и не живи се од ње, зато сам као песник слободан да не обраћам превише пажње на читаоца. Из тога може да следи да пишем углавном за себе. Ни то није тако лоше, и ја сам читалац који тражи писца. А писати због себе може значити опет само једно, да је писцу неопходно да схвати и објасни свет у коме живи. И прво, једино и основно што мора учинити то је да не допусти себи упадање у замке бескрајних дијалектичких уланчавања, да ли је прво самоисказ па акција, или се кроз ангажованост најбоље остварујемо, или је све лирски одјек, или можда епски замах... Поезија коју пишем има бар једног читаоца, мене самог, и што сам бољи читалац властите поезије, и она сама је боља.

Солипсизам? Аутореференцијалност? Зависи од универзума који је мета те референцијалности. Опет ћу се обратити књижевном универзуму. Амерички експериментални песник Кристијан Бок у једном твиту пише, отприлике, да не разуме зашто песници и даље пишу о својим разводима, када камере наших свемирских летилица снимају наранyаста, етанска мора на Титану. Пред бескрајним хоризонтима спољних и унутрашњих свемира долазимо до најзначајније „божје честице”, до Хигсовог бозона писања, оне твари која даје уверљивост нашој стварности, односно језику. А језик поезије је моме универзуму богатији, пространији, творитељскији од других књижевних језика, истоветан визуелном језику данашњице. А знамо да живимо у визуелном свету, коме једино кореспондира језик поезије својом моћи стварања, „док над главом распрскавају се звезде као метафоре”, како је писао Бранко Миљковић. Звезде као метафоре, не обрнуто! Неко би приговорио да је и језик прича и романа пођеднако моћан? Да, ја и нисам говорио о жанровима.

И опет, заслугом оне исте презрене дијалектике, истинити одговор на питање „зашто пишем” (без даљих есеја) поезију о мом „случају” даје прозни писац Орвел. Реч је о уверењу да је писање драматична светлост која разгони сенке, спајање текста и света као ођек борбе разума и лудила, али истовремено и тачка где се та два универзума коначно измирују. Луда нада напуштеног бича за измирењем света писања и света битисања, за личним и друштвеним превратом које призивају и Франсоа Вијан и Данте и Брехт и Ернесто Карденал и Јанис Рицос. Луда нада одличног а прилично заборављеног песника и преводиоца Милоша Комадине, који ми је разочарано говорио да је очекивао да ће младе девојке носити са собом књигу изабраних песама Јехуди Амихаја (коју је Комадина превео заједно са Албахаријем и Ливадом) на својим грудима и ишчитавати их као споменар.

Поезија је заиста древна. Њоме се човек најдуже настојао да уздигне изнад смртоносне свакодневице, већ десетинама хиљада година. Можда је од поезије старија само употреба властитог тела као инструмента, рецимо, када прстима лупкате по грудном кошу као елементарном телесном бубњу. Заправо, зато пишемо поезију, призивајући тај чудесни ритуал, спуштање у дно абдоменалног живота, где се по веровању свих древних народа налази средиште духовног живота. Можда је зато, и упркос свему, поезија задржала свој чудесни углед.

Припремио: Ђ. Писарев

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести