Беч је 9. провинција, то јест девети регион Аустрије, а комитет градске и регионалне управе представљају исте особе). Одговор дугогодишњег директора Ханса Хурха на питање да ли „Вијенале“ заузима став и жели да утиче на изборе у једној демократској земљи, био је: „The Time is always Now“. Цитирајући једног мање познатог певача, Хурх је мислио да је у свако доба битно бранити једну ствар или једну форму.
Есенцију фестивала чинило је 170 дугометражних филмова. Од познатијих, били су то: „Carol“, „Anomalisa“, „A most violent year“, „Valley of love“ и „Janis: Little girl blue“, док је у пратећем парти програму у фестивалском центру Ентони Флечер, члан групе „Depeche Mode“, био ди-џеј на самом отварању. Проминентна гошћа из света филма била је глумица Типи Хедрен, глумица у легендарном филму „Птице“ Алфреда Хичкока, и многим другим његовим филмовима.
Од 26. октобра, аустријског националног празника, „Вијенале“ је направио интернационални празник и посветио тај дан филмовима који за тему имају протеривање, миграцију, бекство и туђину. Почевши од филма „The Immigrant“ Чарлија Чаплина, преко „America, America“ Елисе Казанс, приказане су премијере „Last shelter“ и „Лампедуса зими“. Документарни филм „Лампедуса зими“ Џејкоба Бросмана, који приказује ситуацију избеглица на „острву избеглица“, добио је Бечку филмску награду и награду банке „Ерсте“.
Жерар Депарђе се после „ Астерикса и Обеликса“ у којем сам га последњи пут гледао, појавио у једном врло озбиљном филму „Vally of Love“ Жиљема Никлоа, где глуми самог себе како са бившом супругом, по инструкцијама из опроштајног писма сина који је извршио самоубиство, чека његов мистичан повратак или појаву у једној од идиличних долина калифорнијске Долине смрти. Ово је филм у којем се у жеги калифорнијске пустиње губе границе реалности и сна, фатаморгане, филм чији је крај исто тако непознат и отворен као и почетак. По уметничком нивоу, савремености и сценаристичкој финеси, „Vally of Love“ се издваја у сваком погледу.
Амерички филм „The Diary of A Teenage Girl“ Маријеле Хелер, који се може убројати у фамилију филма „Параноја у Лас Вегасу“, с тим да има педагошку поруку, сигурно ће освојити свет, а поготово приватне видеотеке младих тинејџерки. Љубитељи самурајских мачевалачких филмова могу да се радују једном новом акционом филму тог типа - „Broderhood of blades“ Јанга Луа - и то не из Јапана, него из Кине.
За историчаре европске културе интересантан и препоручљив је филм „Striche Ziehen“ (Повлачење линија) Герда Кроска, који се осврнуо на групу панкера из Лајпцига који су у Немачкој Демократској Републици почетком 80-их година у једној од њихових акција повукли белу линију по целом Берлинском зиду. Због издаје једног члана групе многи су завршили у затвору, направивши нов зид између себе, чак између два брата који се до дан данас није порушио, док Берлински зид, наравно, више не постоји.
Све у свему, „Вијенале“ је ове године имао особину мултиемоционалности која се доживљава и преиспитивала током целог фестивала.
Бранко Андрић
