Фрустрација лична, национална, породична

 Глумци Милован Филиповић, Соња Дамјановић, Небојша Савић, Сања Микитишин, Мирослав Фабри и Лидија Стевановић, уједно су и коаутори ове представе која се бави фрустрацијом, описује је и анализира, у сценама насталим и на основу њиховог личног искуства, импресија, запажања. А у те сцене публику уводе глумци објашњењима и дефиницијама фрустрације, преузетим са Википедије.

Увек је инспирација за ову тему преузета из живота, напоменуо је јуче на конференцији за новинаре редитељ Предраг Штрбац, додајући да се фрустрација односи и на цело друштво, али и на појединце, и породицу, на ситуацију у којој живимо већ пуних двадесет година. Живимо у стресним временима, али свет се мења, и, како објашњава редитељ Штрбац, ништа није као што је било пре пет, шест година, али фрустрација константно постоји. Не само код нас, већ свуда, и нисмо ми јединствени у томе.

Управо такав свет био је инспирација за ову представу, наводи Штрбац и додаје да је текст за њу настао кроз радионицу, тако што је од глумаца тражио да из сопственог искуства „извуку“ инспирацију за ову тему, а постојала је и узајамна инспирација и надопуњавање.
Кад дођете на пробу, а немате ништа осим дефиниција, делује помало застрашујуће, тако да се свесно упуштате у неизвесност, напомиње Милован Филиповић, и додаје да су ипак од прве пробе почели да стварају материјал који ће користити за представу. За такав рад је потребно још више маште и енергије и рада код куће, како он напомиње, али се тиме добија и већа слобода. За Соњу Дамјановић је рад на овој представи био и нека врста личне провере, јер већ шест година није играла у позоришту.

Текст из Википедије и из наставних учила из психологије глумци су прилагођавали себи, како је објаснила Лидија Стевановић, да не би био сувопаран, јер је једино било важно да буде јасан, концизан и да зависи од експресије глумца који га изговара. Како и она тврди, оваква представа не би могла да буде остварена без великог поверења у међу глумцима, што потврђује и Сања Микитишин наводећи да су сви функцонисали као један организам, што је пружало сигурност и лакоћу играња на сцени, поготово на Камерној на којој су непрестано пред публиком, и сасвим близу ње. Има и непосредне комуникације са публиком у представи, чак се и један од гледалаца појављује на сцени, али Небојша Савић наводи да досад нису имали проблема с тим, и да је та комуникација са публиком најлепши и најлакши део у представи.

„Пресрећни људи се не разликују много од других. Имају пуно препрека пред собом. Баш као и други. И то их фрустрира. Пуно проблема. Баш као други. И то их фрустрира. Пуно недоумица. Баш као и други. И то их фрустрира. Пуно страхова од којих беже. Баш као и други. И то их фрустрира. Баш као и други, виде све и свашта на свом животном путу. Имају неке не баш добре дане. Баш као и други. Али, за разлику од других, они не очајавају. Пресрећни људи знају да се свака препрека може прескочити, сваки проблем решити, сваки суморан дан претворити у сунчан. Верују у то и знају да их свака фрустрација коју превазиђу чини јачим. И зато су пресрећни. Драги гледаоче, ово није прича о фрустрацијама. Ово је прича о Теби. За истину коју носим у свом срцу“, пише Предраг Штрбац у редитељској белешци поводом ове представе.
Након претпремијере вечерас, репризе представе „Пресрећни људи“ су 4. и 20. фебруара.

Н. Пејчић