отишли корак даље од својих претходника. Сава Дамјанов романом Итика Јерополитика Ж Вук (Агора, 2014) приказује дубину и раскош прохујалог „времена језика“ све уз тумачења снова и самих богова.
На необичном књижевном путовању, коме се препуштамо са поверењем, с времена на време хвата нас читалачка паника све уз мисао да из овог књижевног лавиринта Саве анд Дамјанова излаза и нема? Јер, на другој страни клацкалице коју зовемо Време, јесте Свет непојаман Човеку садашњег доба, доба које од како је света и века вазда чучи у утроби историје све чекајући да и оно само постане Историја! И све уз опаску да фузију жанрова у писму Саве Дамјанова нема потребе порицати, она је свеприсутна и „од себе саме“. Роман добро скројених фрагмената, цитата, прича са есејистичким наносима и лирским елементима – Свет за себе, самостворени Свет језика, свет снова и свих чаролија које као и да не знају за постојање Времена, за прапочетак и за могући свекрај.
Помирени са сопственим тешким и срачунатим мислима, које нас враћају и само враћају прочитаном роману Р. Б. Марковића „Путникова циглана“ (Српска књижевна задруга, Београд, 2015), позајмљујемо мисао чији је власник Пол Валери што доказује да смо се и сами уверили како „дође се до тог необичног стања чудне тешкоће, где се осећамо немоћним не толико пред појавом коју треба објаснити колико пред једном речи која изгледа као да садржи више него све оно што мислимо када га мислимо“, и само за потребу овог слова све смо убеђени да је та реч: “разромањени”.
Али тек када се наша осећања примире и придодају, као неопходна боја, слици коју нам је писац оставио: „Ћелије, село моје, недеља, подне, небеска готово питка плавет, помесна црквица и Путникове циглане узвишени димњак...“ Илити, како тачно пишчево примећење јесте, „овом, на поставу изврнутом свету“ а који – ми читаоци додајемо - и нема заустављени смисао.
Роман Милисава Савића (La sans pareille, Агора, 2015) „потписују“ његови јунаци, то је рукопис у коме Писац јесте тек сведок и један од ликова што читаоцима решава загонетке и тумачи снове све уз вешто и зналачко осветљавање поетичких карактеристика прерушене и обновљене постмодерне која се, од како постоји, храни експериментисањем.
Савић нам заправо нуди доказ шта је крајња уметничка вредност текста у текстовима и мудро нас приморава да се присетимо Пекићевих речи „ја сам и лавиринт и онај у њему“. Уз низ пишчевих интервенција, ту су и отворени могући завршеци приче - предајемо се и примерним интертестуалним везама - посебно прија веза са Црњанским, прихватамо предложене могућности читања рукописа, чак усуђујући се да тражимо и нове, што све заједно значи да је Савић оверио пут којим ће се српска проза кретати и у наредним деценијама.
Доказ више да постмодерна није прошла и да је итекако потребна савременом читаоцу колико је, условно речено, била потребна и главном јунаку романа. Да будемо јаснији, неко је већ рекао: „када у властитом памћењу немамо сећања, преузимамо их из уметности“. Када то не чини Савић, онда чинимо ми читаоци. Савић, потпуно је јасно, рачуна само на читаоца радозналца, читаоца који жели књижевно рвање с њим и проверу сопственог знања, на крају: и награду за уложен читалачки труд.
Та награда је осећај да припадате читаоцима будућности.
Милан Р. Симић
