Гарфилд - најљући заговорник елементарног хедонизма

Мачке су (као и пси) стари јунаци стрипова - од мачка Феликса и Маца Шизе, преко Тома, вечитог Џеријевог непријатеља, смешне Супермаце, Азраела, љутог непријатеља Штрумпфова,

до Блексада, детектива-егзистенцијалисте, уз безброј мачака као споредних јунака. Свака од ових маца специфична је и непоновљива. Ипак, постоји један мачак, лењ и заможив, намћораст и склон преждеравању који је, упркос манама, свима драг; наравно, реч је о Гарфилду, наранџасто-пругастом и дебелом и изузетном. Рођен је испод оловке Џима Дејвиса (1945) а светло белосветског дана угледао је 19. јуна 1978. и све до данас долази у домове мноштва породица захваљујући стрип каишевима и таблама које штампају дневне новине - 2002. године појављивао се у скоро 2.600 новина!

Наравно, када неко постоји тако дуго и својим доживљајима радује неколико генерација читалаца, пре или касније ће постати нужно да се ове авантуре сакупе, проберу и одштампају у репрезентативним књигама које ће купити они старији, вољни да се подсете старих времена, и они млађи вољни да се боље упознају са својим омиљеним јунаком. Књига „Гарфилд: Свет по Гарфилду, најбоље приче први део“ (издавач „Чаробна књига“, 2016), како јој наслов каже, намењена је задовољавању обе категорије читалаца. У њој ће се наћи први каиш овог стрипа на коме цртач стрипова Џон Арбакл представља свог мачка Гарфилда. На другој сличици Гарфилд  се представља мислима (јер он не говори): „Ја сам Гарфилд, мачак. А ово је мој цртач стрипова, Џон.“ Џон на глас каже: „Занима нас само то да вас забавимо“, али Гарфилд има други захтев и мисли: „Нахрани ме.“ Џон је „шмушени шмокљан“ и „штребер“ и природна жртва Гарфилда; он верује да је господар ситуације али је предмет злоупотреба једног пругастог, лукавог хедонисте. Ту силу је искусио и сам Џим Дејвис јер је, у ствари, намеравао да створи стрип о доживљајима неспретног Џона, али се Гарфилд наметнуо снагом своје личности па је отео и главну улогу и назив стрипа.

После упознавања са главним јунаком и његовим „газдом“, следи инструктивно представљање осталих актера прича. Тако су ту пас Оди, доброћудни, наивни, не увек најбистрији Гарфилдов супарник и пријатељ (већ према ситуацији на терену); Арлин је маца која би желела да се Гарфилд заљуби у њу али он се највише свиђа самом себи; Нермал је мали сиви мачак кога Гарфилд доживљава као супарника и жели да пошаље што даље од себе, чак у Абу Даби! Пуки је плишани меда кога Гарфилд обожава. С времена на време у стрип ушетају и мишеви али их Гарфилд игнорише јер закључује да нису храна коју би волео (посебно не задах из устију после конзумирања миша). Џон има своје окружење, најпре породицу, мајку, оца и брацу на селу са којима баш и не успева да се сложи; ветеринарка Лиз је Џонова симпатија са којом никако да оствари жељену емотивно-телесну везу; ту је и конобарица Ирма, благонаклона уколико јој се муштерија не замери када постаје опасна и агресивна. Између поменутих ликова развијају се многобројне ситуације које су надоградња темељних поставки: Гарфилдовог хедонизма по цену ситних и крупних смицалица и подметања, његове невероватне лењости, практичне превејаности и злоупотребе туђих слабости и мана. Гарфилду ништа није свето и све је могуће жртвовати за добар залогај, топао лежај и дуг сан. Но, понекад Гарфилдова (не)дела води и чиста злурадост и чиста жеља да се покаже надмоћ. Обзири, самилост, помоћ другоме - све то пада у воду пред ултиматумом Гарфилдове прождрљивости и удобности.

Кад Гарфилд претера, на сцену ступа његов други адут - идентификација. Маса конзумената жели да буде лења, да спава без ограничења, да се досађује без осећаја кривице – речју, да ради/не ради све што ради/не ради Гарфилд. Публика би то волела али не може јер је ухваћена у клопку свакодневног мучног обезбеђења егзистенције и рекламама наметнутих животних потреба. Маса би више волела да има распоред као Гарфилд -  време је за гозбу. време је да ударим пса. време је за дремку испред телевизора. време је за поподневну папрат. време је за 14 сати окрепљујућег сна - уз пркосни закључак: „Ја сам саткан од навика... и све су лоше.“ С друге стране, публика (сви ми) јако добро разуме ситуацију у којој Гарфилд и Џон  „слатко“ ручају, а онда се смеју читајући стрипове па Гарфилд закључује: „Каква дивна недеља! Ништа је не може покварити.“; тад се зачује гребање на вратима, Гарфилд их отвара и ужаснут помисли „о не! стиже понедељак!“ Са овим хорором суочава се сваки западни човек 20. и 21. века и нема мудре сентенце која би ублажила ту страву.

Гарфилд је од почетног дебелог мачка визуелно узнапредовао, помало смршао, прочистио своје линије и побољшао мимику али је остао љути заговорник елементарног људског (и мачијег) конформизма/хедонизма као врхунског идеала широких маса.

Илија Бакић

EUR/RSD 117.2038
Најновије вести