Ипак, нема тежег питања за уметника него га питати зашто се бави уметношћу. То и није посао, то је нека потреба, на први поглед као кијање: уметника сврби нешто у мозгу, ваљда тамо где станују емоције, и има потребу да тај потицај пребаци на платно, хартију или у звук инструмената.
Дакле, зашто пишем? Бављење уметношћу је нека врста трансфузије човештва. Могло би се казати да су уметници добровољни даваоци човештва. Остављају га на папиру, а читаоци то препознају и читајући приче које их дотичу, унапређују своју људскост, тако што након праве књиге постају бољи, промишљенији, осећајнији. Човек има две особине које га разликују од животиња: уме да се смеје и сажаљив је према слабијима, кљастима, одбаченима, нишчима умом, речју свима који би у животињском или нацистичком свету били одстрањени без много милости, јер тако борба за опстанак налаже.
Да би унапредила сажаљивост – једну од две темељне човекове особине – литература је усавршила још једну драгоцену особину: она учи и писца и његове читаоце како да се ставе у туђу кожу. Писац први улази у кожу својих јунака, па покушава да схвати и светицу и убицу; и нацисту и Јеврејку; и лудака и лудакову прибрану жену. Писац у тој вештини вежба и своје читаоце, који ће након добре књиге тешко повикати: ”Смрт, Американцима”, или ”Доле, педери”, а да не помисле како је тим Американцима и како је тим „педерима“ после таквог повика. Добар читалац неће рећи да је неко убица док му се кривица не докаже, али добар читалац, с друге стране, неће допустити да се доказаном убици релативизује његова кривица, ма колико да ће и таквог убицу покушати да разуме.
Ето, и одговора коме пишем. Онима који су људи. Онима који неће да буду послушна маса, сигурни гласачи, онима који не верују да било коме треба дати апсолутну власт и најпре онима који знају да је демократија вечно несавршен процес који стално треба унапређивати, јер алтернатива не постоји. Али, ето одмах и једног парадокса: док пишем, ја о таквом идеалном читаоцу уопште не размишљам! Тек касније, када се књига одштампа, ми постајемо савезници, заклето друштво Људи; тек касније, али док се књига рађа, док настаје, размишљам само о књизи.
То је парадокс, али заједнички је практично свим писцима. И то стога што је писање озбиљна ствар. Књига је уyбеник емоција, кривудав али сигуран пут ка правичности, но она је пре свега објекат лепоте. А да би била објекат лепоте, нужно је да буде комад савршенства. Вражји тешка ствар. Замислимо само колико би сваком од нас било тешко да ”од ока” без помагала или инструмената, у житкој глини рукама изваја савршену лопту.
Пишући роман, писац мора да направи често стотину таквих савршених лопти које су повезане компликованим системом заједничких ротација и све то без икаквих мерних инструмената, осим његових осећаја, личног искуства и доброг укуса. Писање се зато не учи у школама као остале уметности, јер сама техника исходи из јединствене пишчеве идеје и потпуног осећаја да се сваком новом књигом прави нови свет.
А тај нови свет код мене настаје у потпуности најпре у мојој глави. Нисам од писаца који пишу и бришу. То јест јесам, али пре него што седнем пред екран рачунара. Тешко је направити савршене односе јунака, идеално пречишћену емоцију и на то ми оде више година, али све то мењање и дотеривање радим пре него што сам написао и једну једину реченицу.
Тек када све легне како треба, када знам и почетак и средину и крај, седам да пишем и онда је то за мене далеко забавнији део посла, који обично зовем ”лепо записивање”. Дешава се зато да књиге од преко три стотине страна ”напишем” за три недеље. Али, то је само ”записивање”. Њихово писање трајало је често и десет пута дуже у глави, на терену идеалних слика, односа и реакција мојих јунака. Тако пишем, ето и коме пишем.
Једноставно, зар не?
Приредио Ђ. П.
