Генис пише о књигама и магији читања као врстан зналац светске и руске књижевности, од антике до данашњих дана. “Часове читања” је са руског превела Мелина Панаотовић, а објавила Геопоетика.
Генис је рођен 1953. године у Русији, у Рјазању. Од раног детињства живи у Риги, где је дипломирао русистику. Већ 1977. године стиже у Америку и професионално се формира као књижевни критичар и есејиста, бавећи се пословима уређивања публикација на руском језику и водећи културну рубрику руског радија. У окриље отаЏбинских медија враћа се као оригиналан стваралац и утицајан арбитар широког спектра књижевних и културних појава. Године 1993. био је члан жирија Букеровог фонда за најбољи руски роман.
Препознатљиво, сугестивно и питко ауторско писмо А. Гениса, којим се у експерименталном жанру тзв. лирске културологије промишља низ савремених феномена, најбоље долази до изражаја у књигама есеја: “Америчка азбука”, “Црвени хлеб”, “Кулинарски аспекти совјетске цивилизације”, “Кула вавилонска”, “Уметност времена садашњег”, “Десет разговора о новој руској књижевности”, “Тама и тишина”, “Уметност одузимања”, “Довлатов и околина”, “Филолошки роман”, “Иван Петровић је умро”, “Колоплет”, “Пејзажи”. А како је настала књига „Часови читања: Камасутра заљубљеника у књигу“?
- Ову књигу хтео сам да напишем чак и када још нисам научио сва слова. Увек сам мислио да је однос са читаоцима књига - узбудљив роман, који, за разлику од готово свега осталог, осим хране, траје цели живот. У сваком случају, мој је отац умро читајући изнова Иљфа и Петрова. Заправо, тако да сам оставио “Камасутра заљубљеника у књигу” за касније. У време када сам напунио 60 година, постало је јасно да је то “касније” дошло, а ја сам се с горчином опростио од овог драгог пројекта, претварајући план у књигу.
* Шта поручује други део наслова - Камасутра заљубљеника у књигу?
- „Камасутра“ је шала која се мора узети за озбиљно. Волим књиге које су разноврсне попут неке особе. А затим, ту има превише ствари о којима нисмо имали појма.
* Који су писци обликовали ваше писање?
- Сваки које сам прочитао, а још више они које нисам отворио. Свака је књига - палимпсест, а моја посебно, јер упркос ставу критичара Харолда Блума, не патим од „страха од позајмљивања“. То је разлог што на свакој мојој страници можете пронаћи поуке Чуанг Цеа, Џерома К. Џерома, Сињавског и Марка Твена, Хесеа и Довлатова.
Искусно читање створило је читаоца и писца. Када дођете у кожу аутора, почнете да гледате на живот и речи његовим очима. То је нешто чему сам посветио целу моју књигу.
* У књизи сте дали савете како читати одређене писце?
- Антику треба да прочитате сву, јер њу поред тако малог броја књига једино можете целу прочитати. Драму, рецимо, Чехова, треба наглас изговарати, чак и за себе: паузирање је важније од речи. Библију је боље певати гласно и љуљати се у ритму. Било ког писца најбоље је читати тамо где је он писао. То је - као вино и сир.
Од тешке књиге може се одустати, само треба водити рачуна да ли је она вредна тога. Са „Уликсом“ није штета провести годину дана, а са „Финегановим бдењем“ - жао ми је. У лето најбоље иде класичан авантуристички жанр, пирати - на плажи. Саветовао бих да се Кафка узима са сврхом: у апсурдним ситуацијама, из којих се може само променити, као што се то догодило са Грегором Самсом.
Увек држати оловку уз вас да се покаже књизи ко је господар. Уколико узимате текст богат метафорама, молим вас да пратите сваку док се не открије у метаморфозама.
Филозофија, на пример Платон, не може се прочитати у непознатој формулацији: литература у њој се скрива на маргинама. Хумор је потребно да се учи од најбољих примера, само тако га можемо открити свуда, укључујући и Јеванђеље. Саветовао бих да се путопис не прочита пре путовања, нити после њега - због наде да ће се то остварити. Историју би требало почети (Плутарх) и окончати (Гибон) животом читаоца. И због тога што је историја занимљивија од готово свих романа.
Фикција се може волети само када је неко (Лем и Павић) у стању да смисли нешто ново. Бивши бестселери (Стерн) се не могу кривити – код њих нараста друго дно. Пре него што пређемо на нефикцију, проверите да ли се књига овога жанра може заменити Википедијом. Дисидентску литературу добро је читати не само у тоталитарном друштву. Али она је стварно тамо - нужност. Књиге за децу (“Вини Пу”) објашњавају зрело доба ставовима, а не трактатима. Као што је најбоље за проучавање филозофије.
Најтеже је знати туђу поезију. Али не одустајте: како показује превод Библије на свим језицима и то је могуће. Немогуће је разумети руску књижевност, ако се не бавите њеним наставцима. Како - не знам.
* Посебно су ми се допала поглавља о СелинЏеру и Бродском. Шта за вас представљају ови писци?
- СелинЏер је био класик. Бродски је то постао у мојим очима. Првог читам једноставно, другог тешко, али ниједног не могу парафразирати.
* Чини ми се да посебно место у књизи има Гогољ са „Мртвим душама“?
- Гогољ игра посебну улогу код сваког руског читаоца. Он је покренуо руску књижевност, обасјан сунцем Пушкина и извео је на пут обасјан месечином. Гогољ је сенка наше књижевности, а без ње као и без снова, књижевност губи подсвесно. Тешко? Али Гогоља другачије не би добили. * У овом разговору незаобилазно је питање приватне библиотеке. Шта за вас она представља и како сте је формирали?
- Моја библиотека је - сталактит. Постоји слој очински и матерински (књиге Кнута Хамсуна су потписане њеним девојачким презименом). Постоје реликти филологије, постоје стаљинистичке реткости (“У Њујорку цвеће не мирише”), пуно поезије добијене на поклон, више књига за сваки случај. И на крају, безоблична гомила прочитаних и исписаних оловкама књига, без којих је немогуће живети: Мандељштам, “Пиквик”, “Карамазови”.
* Руси су у СССР били познати као људи са префињеним укусом и велики читаоци. Како објашњавате тај феномен? Да ли је то био продукт друштвеног уређења? А како је данас?
- Бојим се да су ти читаоци већ изумрли. У СССР-у, књига је замењивала све друго: новац, путовања, слободу, аристократију. Таква универзална репутација је да је под Стаљином увек било шаха и вотке.
* Зашто нам је данас књига потребна?
- Како је написао Веничка Јерофејев у песми “Москва - Петушки”: “Да ли су нам потребне стигме Св. Терезе? Оне нису потребне, већ пожељне”. Боље нећете рећи.
* Три и по деценије живите у Њујорку. Колико је искуство живљења у САД оставило трага на ваше писање?
- Опонашајући енглески, научио сам се краткоћи, све док нисам увидио претензију концизности.
Вујица Огњеновић
Тарантино „пише” најбољу америчку књижевност
* Видите ли данас међу руским и америчким писцима будућег класика?
- О Америци не судим. Сматра се да је Франзен - Толстој. Вероватно. Али ја верујем да би данас Толстој, што се тога тиче, и Франзен, писао серијале. Усуђујем се да кажем да се најбоља америчка књижевност налази код филмских стваралаца Квентина Тарантина и браће Коен. У Русији, неоспорни класици су постале књиге Бродског и Довлатова. Од живих - проза Татјане Толстој и Владимира Сорокина, последњи је успео два пута: током совјетске ере и после. Али не бих саветовао да ми верујете превише...
Елиот је саветовао ауторе да после педесете мање читају савременике, а ја имам преко шездесет!
