и медицину на Универзитету Тафтс. Нашим читаоцима познат је по романима: “Библиотека мртвих”, “Књига мртвих душа”, “Чувари библиотеке” и “Карта судбине” (издање Вулкана).
Радња ових романа сеже у давни средњи век, у Британији, када се на забаченом острвцету Вајт, једне ноћи родио седми син седмога сина који је по древним веровањима на овај свет дошао са посебним даром. Сакривен у подрумима мирног манастира, он ће, користећи свој дар, отпочети стварање библиотеке – библиотеке мртвих са књигама које садрже датуме рођења и смрти људи из свих земаља, из свих векова, из свих епоха: прошлих, садашњих и будућих.
* Ваш живот је врло занимљив: студирали сте археологију, медицину. Радили сте као доктор са пацијенатима инфицираним опасним болестим у многим камповима изван Америке, али данас сте председник Ласцауџ Медиа, компаније која производи трилере и хорор филмове. Шта је узроковало помак у вашој професији, од доктора до писца трилера?
- Имао сам срећу да стекнем богату понуду професионалног и личног искуства и сада када пишем пуно радно вријеме у стању сам да прелистам датотеке моје меморије и истргнем користан материјал за информисање мојих књига. Од подручја археологије, медицине, филма и каријере за истраживање биотехнологије и пословања има пуно да се изабере, претпостављам, али мислим да сам углавном извлачио теме на рубовима тих дисциплина. Увек сам сматрао да је писање медицинског или корпоративног трилера, на пример, превише као прави посао. Археологија је била добра и привлачна за оно о чему углавном пишем, о верским и филозофским темама које ме искрено занимају.
- Зашто сам мењао каријеру толико пута? Добро питање. Делимично околности, делимично немир. Волео сам археологију много, али нисам имао темперамент да будем учитељ и ту практично не постоји таква ствар да археолог стално копа. Мислим да сам био прилично добар у бављењу медицином, али плашим се да то никад нисам волео. Ту ништа није учињено за моју креативну страну. Исто је и са биотехнологијом и корпоративним управљањем. Био сам успешан директор и изградио врло добру компанију, али опет, ту нема креативног сока. Све сам успут писао, углавном сценарије, и кад сам продао своју компанију 2009. године, појавио се мој први роман објављен у 31 земаљи. То је био савршен тренутак да кажем, у реду, хајде да покушам да будем писац пуног радног времена. Сада могу рећи да је писање било мој омиљени посао и планирам да га задржим све док мој мозак ради.
* Је ли можда посао доктора са веома тешким пацијентима у избегличким камповима утицао на ваше скретање ка писање трилера?
- Искрено, не мислим да ме је то довело до писања трилера, али сам свесно и несвесно описао људе и општи осећај опасности и авантуре из тог периода што је улепшало моје књиге.
* Ваш романи су напети трилери прожети филозофским темама и концептима праве природе зла, религије и науке. Шта вас највише инспирише на такве теме?
- Волим да сместим моје књиге око великих филозофских питања која ме интересују и надам се да и моје читаоце такође интересује. Ко може рећи да га не интересују теме да ли постоји загробни живот, шта то управља нама - случајност или предодређеност, каква је природа добра и зла, могу ли наука и вера коегзистирати? Наравно, већина људи који нису академски образовани не читају тешке филозофске или теолошке текстове (као ни ја). Зато волим да ставим ова питања у велике, узбудљиве приче и занимљиве, реалне ликове. Ја могу доћи до много шире публике на овај начин. Радује ме што су моја највећа публика млади (од касних тинејyерских до тридесетих година) који су ми рекли да су моје књиге разлог за размишљање о неким од важних питања са којима се суочава човечанство на начин који заиста задржава њихов интерес. И ја мислим да млади људи воле тај начин размишљања без наметања туђих одговора или мишљења. Волим да ми постављају питања и омогућавам својим читаоцима да они сами изналазе одговоре.
* Ваша трилогија “Библиотека мртвих” је већ адаптирана као ТВ серија. Шта за вас као писца то значи?
- Ха! Договор је пао и ја опет идем у шопинг. Волео бих да видим ову серију књига прилагођену за филм или ТВ, али то је понекад случај: пазите шта желите. Ако пројект успе то је супер. Али понекад то може бити катастрофа. Питајте Клајва Каслера који је провео десет година тужећи студио, који је снимио “Сахару”, за кршење уговора.
* Ова трилогија је спој модерне и историјске мистерије и оставља читаоце без даха. Можда и због тога што сте одлично спојили фикцију и стварне догађаје. Шта волите да описујете при писању књиге - фикцију или стварност?
- Понекад ми се допада права реалност, понекад спој стварности и фантастичних или метафизичких елемената. Често волим временски скок, како бих испричао модерну причу која је укорењена у прошлости. Што се тиче историјских делова, уживам да измешам добро истражену историјску реалност и стварне историјске личности са чисто измишљеним ликовима. Историјска прецизност је прилично важна за мене и морам рећи, не могу увек рачунати да читаоци укажу на моје грешке. Увек постоји неко ко зна нешто више од тебе! За већину мојих књига сам прочитао све или део од 100-200 радова документаристике пре него што бих почео са писањем.
* У вашој првој трилогији: “Библиотека мртвих”, “Књига мртвих душа” и “Чувари библиотеке” заједничка тема је древна библиотека која садржи књигу са датумом рођења и смрти свих људских бића. Зашто се ваше књиге, посебно трилогија “Библиотека мртвих”, више читају у Европи него у САД?
- У принципу моје књиге више читају у Европи него у Сједињеним Америчким Државама. И чак је још више регионалнија - моја три најбоља тржишта су Италија, Шпанија и Француска што је сасвим чудно за америчког писца. Мислим да су европски читаоци више заинтересовани за историјску фикцију, јер у свакодневном животу постоји директна веза са прошлошћу док ходате улицом или гледате кроз прозоре. Такође, европски читаоци су толерантнији за сложене заплете који захтевају извесна ментална залагања. Претпостављам да испреплетано време, промене и безброј ликова може бити изазовно. Американци изгледа воле књиге са једноставнијим, линеарним структурама. А можда сам био Европљанин у претходном животу?..
* Пензионисани специјални агент ФБИ Вил Пајпер у роману “Чувари библиотеке” бави се истраживањем подручја 51 и тајни које влада Сједињених Држава чува у овој области. Од када вас интересује Ареа 51? Шта тамо заиста постоји? Неко је споменуо сарадњу америчких научника са ванземаљцима, је ли то тачно?
- Па, ја сигурно не знам шта се дешава унутар Ареа 51! Претпостављам да то није тако занимљиво у Ареа 51, као што је у мојим књигама (становање у огромним, древним и мистичним библиотекама) или у научној фантастици (ванземаљци и инжењеринг свемирских бродова). Али тајност ствара прилике за писце фикције, јер ја не мислим да ће ико из америчке владе рећи: Купер је погрешио!
* Као по правилу, ви увек крај свог романа остављате отворен. Јесте ли то због могућих наставака књиге или нечег другог?
- Па, ја сам написао две триологије и ту су књиге отворене, да би погурале читаоца за куповину наставка. Али генерално, волим да оставим књиге отворене из различитих разлога. Живот ретко пружа чисте и уредне одлуке. Ствари остају отворене до тренутка смрти (и даље од тога, ко зна?). Књиге треба завршити на тај начин, да се по остави читаоцу да замисли шта би могло да се деси потом.
* За мене је посебно занимљива тема која прожима неке ваше књиге, а то је: крај света. Данас се у различитим медијима говори се о тој теми, а како ви то тумачите? Хоће ли краја света заиста бити или само: крај грешника и греха?
- Сада бих се вратио на неке од мојих претходних одговора, ако ти кажем оно што сам стварно мислио о мојим ставовима о крају света, крају живота, крају времена. Свако за себе треба да одговори на ова питања.
Вујица Огњеновић
Еко, Ле Каре и Грин
* Теме о којима пишете сличне су темама о којима пише Ден Браун. Да ли је то случајност? Шта, уосталом, мислите о Дену Брауну као писцу и о његовим књигама?
- Да, мислим да је то случајност. Прочитао сам само две његове књиге (“Да Винчијев код” и “Анђеле и демоне”) и уживао сам. Он гради стварно јак заплет због кога се окрећу странице. Али мислим да су трилери амбициозних писаца попут Умберта Ека, Yона Ле Кареа и Грејема Грина битно утицали на мене. Еко ме је, у “Имену руже” и “Фукоовом клатну” научио да је могуће комбиновати писање трилера са озбиљним академским темама. Ле Каре и Грин су ме научили да трилер може бити лепо написан, легитимно делима озбиљне фикције.
