каријером потврдио је тачност ових речи. Крајем протекле недеље на Академији уметности у Новом Саду представљена је књига “Раде Марковић - последња деценија” Академије и Позоришног музеја Војводине, коју су приредили Весна Крчмар и Зоран Т. Јовановић. По речима Весне Крчмар, настала је као комплемент монографији приређеној поводом награде Добричин прстен (1998), а будући да је Марковић радио до последњег тренутка, жеља је била да се трајно забележи његова поседња деценија глумачког рада.
Како би сачували драгоцену реч великог глумца, аутори су се одлучили да главни корпус текстова у књизи буду интервјуи у сегменту насловљеном “Тако је говорио Раде Марковић”. Интервјуи, које је ретко давао, право су откровење, јер се у њима развија његова мисао и препознаје његова специфична реч, однегован стил. „У тим мудрим, језгровитим исказима о уметности позоришта, глуме, животу можемо читати његову поетику глуме”, рекла је Весна Крчмар. Драгоцену, емотивну ноту књиге дају и сећања његове породице и студената са новосадске Академије уметности, на којој је 16 година био професор глуме, а употпуњена је важним датумима из живота и рада, фотографијама, као и текстовима објављеним на вест о смрти.
Указујући на то да ова књига на најбољи начин показује пуноћу живота Радета Марковића, професор емеритус и редитељ Боро Драшковић је нагласио да је Раде учио студенте глуми, али и животу. Драшковићева генерација се на неки начин ослобађала пристиска диктатуре у земљи иза железне завесе, а комади у којима је Марковић играо и које је гледао још као студент били су први који су стизали са запада и на неки начин су показивали други свет, а истовремено су ослобађали наду и веру да се кроз уметност може стићи до одређене слободе. Присетио се и заједничких путовања током 16 година сваког понедељка од Београда до Новог Сада и назад са Марковићем и Влатком Гилићем, бриљантним говорницима, који су за њега били прави покретни симпозијуми.
Најдрагоценији су, навео је Драшковић, ипак били они тренуци када је Марковић представљао целу своју поетику рада са студентима, сматрајући да је сама пракса извор свега, али и његова сећања на бројне глумце и редитеље са којима је сарађивао, тако да му се чинило као да је читава историја позоришта и филма била је тада у тим колима. „Био је Раде Марковић”, додао је, „глумац за све позорнице и за сва времена”.
Марковићев син Горан, познати филмски и позоришни редитељ истакао је да је за његовог оца боравак у Новом Саду био веома значајан, уживао је у раду са студентима и то је му био додатни животни садржај. Годинама је градио каријеру, играо у бројним филмовима и позоришним представама, али на крају је као поенту свог живота доживљавао рад на овој Академији. Тражећи одговор на питање шта остаје иза глумца Горан Марковић је указао да му је одувек била мистерија како они толико много улажу, а заправо све одлази у етар. На први поглед је то ефемерна ствар, глумци остављају осећање у другим људима, траг у промени њихове свести, остају филмови и ТВ снимци, који додуше пропадају, тако да де факто физички не остаје ништа, сем успомена које ће ишчилети са нама, утолико је ова књига драгоценија.
Нажалост, Раде Марковић није оставио писани траг о свом педагошком раду и методу осим онога што је записао и сачувао један од његових студената Срђан Тимаров. Његова идеја је била да се глума најбоље преноси преко следбеника, рекао је Горан Марковић, зато се толико уносио да из себе пренесе све оно што зна и може, и јако много је полагао на то шта ће његови студенти урадити сами са собом, при томе мислећи и на себе, да ли ће се реализовати и кроз њих.
Означавајући као привилегију што је био део Марковићевог живота,”што га је одабрао” глумац Срђан Тимаров је указао да је невероватно шта је све громада каква је био Раде, као уметник, човек, мислилац, стигао да уради за једног живота, као да их је живео десет. Готово сва позоришта кроз која ми данас корачамо и на чијим сценама играмо је започео, основао и малтене зидао Раде Марковић са неколицином људи, сва глума која се данас назива модерном је дошла од неких глумаца попут њега, и цео свет кроз који се крећемо је на њиховим темељима, нагласио је Срђан Тимаров.
Подсетио се и на то како су били најбунтовнија класа на Академији – звали су их, рекао је, “Сиви дом” – али их је професор увек штитио, говорећи да су то „његови лавови”. По Тимарову, књига “Раде Марковић - последња деценија” итекао може да послужи младим глумцима. „Иако је свако непоновљив и аутентичан, и немогуће је бити Раде Марковић, али се треба наслонити на нешто што је он градио за све нас”, навео је познати глумац, поручујући на крају млађим колегама да овом књигом могу да се, кад запну у својим представама, филмовима... подсете због чега се тим послом баве, Јер то је Раде Марковић, нагласио је Тимаров, непогрешиво знао.
Н. Попов
„Она је мој човек”
– Иза глумца остаје само оно што је негде забележено, све се квари и филмске траке и тв снимци, али књига, слово, реч, то је оно што остаје. Ја сам почаствована једном реченицом забележеном у мојој монографији у којој су између осталог сакупљена мишљења о мени, када је Марковић рекао: “Она је мој човек,” и тиме је речено све – рекла је, укључујући се у разговор о књизи, глумица Мира Бањац. – Памтим како ми је једном тако деликатно рекао, желећи да ми скрене пажњу на неку моју улогу: „Знам да ти то можеш боље”, а ја сам одмах знала да то што сам радила – није ваљало.
