Иако је у Бостону дипломирао на чувеном Берклију и још током студија, а касније и у Њујорку, сарађивао са таквим именима као што су бубњар Антонио Санчез, басиста Мат Гарисон и гитариста Давид Гилмор, ипак је крајем деведесетих одлучио да каријеру настави код куће, у Београду, где је основао Васил Хаџиманов бенд, који комбинује балканску традицију и модерне музичке стилове (џез, фанк, рок...) све до данас градећи веома препознатљив стил.
– Никад ми није било жао што сам се вратио – открива Хаџиманов. – То не значи да многе ствари, које су везане за културу и уметност у овој земљи, не бих мењао, дапаче. Али једно је сигурно: нисам се покајао што сам одабрао опцију живота у Београду, колико год то можда чудно изгледало већини становника Србије.
Припадате генерацији која је одрастала у златно доба југословенског рока, па ипак вас је џез више привукао. Да ли је то последица непристајања на кретање утабаним стазама или је џез напросто више одговарао вашем сензибилитету?
– Ја сам се једноставно заљубио у џез, што не значи да нисам волео да слушам и рок, блуз, поп, хип хоп, соул, фанк, њорлд, етно, и ко зна шта још. Ствар је у томе да је џез толико отворен да сам се ту најбоље осећао, поготову у тој модернијој, фјужн причи која себи допушта кросовер или комбиновање различитих стилова са џез импровизацијама и аранжманима. Слобода тог израза је оно што ја јурим, а често и добацим. Зато је џез потпуно другачији од осталих жанрова који у већини случајева имају строжије постављене форме и правила игре.
Има ли у џезу још неистраженог, креће ли се он напред, и то не само у односу на нове технологије које помажу музичарима? Или су сви састојци одавно ту, као и зачини, па сада само од умећа “кувара” зависи какво ће се јело наћи на менију?
– Исто се питање може односити на било кој стил музике данас. Неки тврде да је све већ речено и да понављамо једну те исту причу, међутим када налетите на заиста храбре и бескомпромисне бендове, чућете тону иновација и неки свежи, нови звук који нисте на тај начин раније чули. Никад није готово и увек има нешто ново. Сваки музичар је, као и сваки човек, индивидуа која се потпуно разликује од осталих. И само се чини да се данас музичари плаше истинских изазова и одступања од коцкастих форми...
Колико вама, као аутору, још увек помаже музичко наслеђе Балкана? Да ли сте сагласни са оценом Влатка Стефановског да је оно и даље у великој мери “сива зона” о чијој се заразној шароликости и богатству у свету још увек мало зна, или вам је ближи став вашег колеге Бојана Зулфикарпашића да се већ “излизао добар део балканског саунда” па негде чак постао и заморан за публику?
– Слажем се са обојицом. Једноставно, у питању је приступ материјалу с којим се играте. Гомила бендова, који користе балкански звук, то раде на силу, вулгарно и по истој шеми. Међутим, и даље имамо прегршт варијанти тог балканског звука који заиста нико није ни пипнуо, нити се на озбиљан и лукав начин ухватио с њима у коштац. Фолк музика је наизглед наивна и лака да се свари, али је, у ствари, веома строга и само под одређеним околностима производи оне емоције које, можда, нити једна друга не уме да произведе. И ако то успете да ухватите у свом другачијем, модернијем аранжману, онда такав излет има смисла.
У којој мери на вас у креативном смислу утиче окружење, превасходно уметници с којима сарађујете? Или као аутор боље функционишете сами, међу четири зида?
– И једна и друга опција ми одговарају. Кад је Васил Хаџиманов бенд у питању, увек ми је драже кад радимо заједно на новом материјалу. У ствари, увек је боље и за музику и за бенд када сви пођеднако учествујемо у креирању звука и песама које планирамо да снимамо и касније свирамо на концертима. Но, волим и да се осамим и стварам сучен сам са собом. Понекад ваљда једино ја сам себе разумем шта тачно хоћу да изведем...
Као аутор, али и извођач, преферирате ли више снимке са концерата или оне настале у студију? Може ли енергија концертног наступа бити надомештена перфекциозношћу студијског звука и обрнуто, може ли енергија заменити перфекционизам?
– Нови албум ВХ бенда, који излази почетком следеће године, снимљен је комплетно уживо на пет наступа по Србији, са специјалним гостом, велемајстором на саксофону Давијем Бинијем. Морам признати да је ово можда први пут да смо заиста ухватили звук бенда на снимку и да коначно, кад некоме будем дао материјал, а тај нас раније није чуо, могу да кажем да је то тај мој бенд и да тако свирамо и уживо.
То не значи да не постоје бројни албуми и џез и не џез бендова и аутора који су комплетно студијски рађени и који су феноменални. Проблем је, заправо, када одете превише далеко у продукцији и едитингу јурећи тај неки перфекционизам и кад на крају убијете сваки смисао музике коју су ипак, на крају крајева, створили људи, а не роботи.
Миша Вољчко
Од бољих се учи
Да ли сте радије солиста, бенд-лидер или се уклапате у тим који творе исто тако снажнеуметничке личности?
– Колико год волео свој бенд и моју улогу лидера у њему, толико уживам и као сајдмен, или неко ко слуша шта му се каже и тако доприноси музици тог аутора. Једно сам научио: што више радиш с бољима и искуснијима од себе, учиш више и то знање даље преносиш на своју музику.
