И ситна риба плива великим морем

Још од Хенрика Ибзена, родоначелника модерне европске драме, почело је да се формулише питање женске еманципације, бирократским речником данас названо питањем родне равноправности.

Ибзенова Нора је сигурно најпознатија јунакиња једне такве приче, али кроз историју савременог позоришта било је још безброј жена заробљених у кавезу, био он златан или зарђао. Гупи Василија Сигарева је једна од њих.

Делује да је Василиј Сигарев још само код нас прилично непознат аутор. Његове драме, иначе, играју се на свим меридијанима, а овај Рус важи за неког ко је дошао после драматугије крви и сперме, у значајној мери задржавајући баш такву, сирову ауторску луцидност и лудило, суровост представљеног света. Његова Гупи је заправо Тамара, жена коју је муж назвао Гупи, по акваријумској рибици. Тамара и живи живот акваријумске рибице, док не одлучи да разбије стакло и у госте, док је муж на послу, позове другог мушкарца. Кад сва вода истекне, Тамара ће се наћи на сувом...

Драму “Гупи” Василија Сигарјева режирао је Ђерђ Херњак. Представа је крајем прошле недеље премијерно изведена и сада је на репертоару Новосадског позоришта (Ујвидеки синхаз). Тамару игра Габриела Црнковић, њен муж Љоња је Арон Балаж, а Пашу, момка који је Тамари у посети, игра Габор Понго. Редитељ је за Тамару пожелео и песму анђела, који су заправо хор из комада. Са избором да то буду анђели, редитељ је додатно потенцирао на Тамариној чистоти душе, због чега је и иначе потресна њена судбина.

Драмски јунаци код Сигарјева су “хероји” свакодневице, људи којих у најновијим економско-социјалним стратификацијама има убедљиво највише. Тамару је Љоња довео са села, због чега ће му она до краја живота служити, иако и сама каже да на селу није било тако лоше. Дакле, Тамара је домаћица, а Љоња је радник. Прозаичност њиховог живота неописива је, али добро позната. Нема ту ништа спектакуларно. Ипак, нивои људскости и неуљудскости отварају врата драматике комада, што су глумци на сцени одлично искористили. Габриела Црнковић (Тамара) и Габор Понго (Паша) представу почињу и у доброј мери играју као епизоду Мистер Бина. Сиромаштво и туга сачувани су од патетике апсурдношћу ситуације, слуђеношћу наших јунака. Глумачки израз, сцена и костим (Саша Сенковић), формирани су тако да се публика добро забави, иако се током представе све више да наслутити да није реч о комедији. И ова градација је добро постигнута. Појава Љоње (Арон Балаж), живописно обојене садистичке гњиде, означиће преврат у идили једног необичног сусрета.

Глумачка тројка Новосадског позоришта, види се, уживала је у добро креираним ликовима, вешто и ефектно написаним дијалозма, чинећи да до публике допру сва сложеност међуљудских односа, психологија и психопатологија мушкарца и жене, у заједници коју би овде иронично моги назвати основном ћелијом људског друштва. Захваљујући томе, представа “Гупи” се може назвати људским лицем позоришта, открићем и сјајним репертоарским потезом за све оне којима су помало досадиле велике приче и велики циљеви.

Игор Бурић

 

EUR/RSD 117.1661
Најновије вести