Има један кућерак у... Нигдини

Влада Канић, песник, шансоњер, композитор, аутор чувене тамбурашке баладе „Има један кућерак у Срему” биће у четвртак (20 часова) гост новосадског

књижевног фестивала  „Разговори о љубави (према читању)“ који је осмислио и на броду „Цепелин” води новинар и публициста Ђорђе  Рандељ. Сусрет са Владом биће прилика и за промоцију његове нове књига поезије „Рупе у глави”, коју је објавио „Прометеј”, као и пре неколико дана под окриљем ПГП РТС-а издатог ауторског ЦД-а „У Нигдини”...

– Књига „Рупе у глави” је резултат неких мојих интимних доживљаја, слика из моје главе од којих ће, надам се, бар неке ако већ не све ући и у још неке главе. Претходне две моје поетске збирке звале су се „Рупе у сиру” и „Таурунумијаде”, јер сам родом Земунац, а Земун се кадгод под Римљанима звао Таурунум – прича Канић за „Дневник”. – Иначе, „Рупе у глави” су подељене по поглављима, од којих сам неке назвао „Наврле”, друге „Односне”, па су ту и „Паорске”, „Марвене”, „Колмоване”... И на све ове скупљене стихове може да се напише и музика.

Једна од таквих песама је „Сремачки реквијем”, коју је Канић снимио са Тамбурашким оркестром „Горња варош”...
– Издао сам два албума с тамбурашима, јер сам међу њих некако залутао због „Кућерка”, мада моји текстови заправо нису типично тамбурашки, али добро звуче и уз звуке прима, басприма, контре... А на ЦД-у „У Нигдини...” је 11 мојих шансона које изводим заједно са бендом „Апсолутно романтично”. Али не могу да побегнем од тамбураша, па с њима 28. октобра наступам у земунском Мадлениануму. За сада концерт у Новом Саду није планиран, јер се 16. новембра враћам у Норвешку, али када поново будем у Србији, ко зна... 

Влада Канић већ безмало пола века живи у Норвешкој, отишао је тамо у печалбу и – остао, оженио се, добио троје деце, као грађевински инжењер подигао многе хотеле, стамбене зграде, мостове, нафтне платформе... али ће, како сам вели, најважнија његова грађевина остати „Кућерак у Срему“...
– „Кућерак...” је настао у једном дану, најпре као текст који сам онда преточио у песму уз коју сам компоновао и мелодију. У далекој Норвешкој, у граду Ставангеру, једне магловите суботе стигла ми је вест да је мој отац продао наш виноград и постао сам свестан да морам да се и дефинитивно опростим од једног дивног, срећног доба када смо правили 2.000 литара вина, а да ни чашу нисмо продали.

Било је у том винограду пуно песме уз лимени, дугачки сто окружен чокотима... и онако, док је моја, данас нажалост покојна супруга Ева, Норвежанка плавог ока, кувала ручак, почео сам да пишем... Шетам у сећањима тим виноградом и слажем слике, свака боли као отворен прелом душе. На крају узимам гитару, а прсти се спотичу о д-мол...

„Кућерак...” је био међу пет нумера које је 1986. дао оркестру „Тамбурица 5” за њихову плочу „Кад ми дође да идем”. Једини услов је био да ту песму лично отпева. Света Благојевић и његова банда нису се бунили, напротив. И авионом је Влада долетео из Норвешке у Београд само како би све што осећа унео у данас чувени рефрен „Еј, кад би срце, кад би душа”... 

– Жао ми је само што мој тата Милан, познати земунски кројач, ту песму, која је била њему посвећена, никада није чуо. Годинама касније на Петроварадинској тврђави певају тамбураши „Има један кућерак у Срему”... Био сам гост-туриста. Приђем им и кажем: То је моја песма. „Ма да, многи кажу да је то њихова песма”, одговори ми примаш. Али ја инсистирам: Ама, нисте ме разумели. Ја сам је написао. И музику и речи. „Ма, да...”, врти примаш главом неповерљиво. „То је народна песма”. Шта ћу, извадим хиљадарку и забодем је у тамбуру: Ајд’ је сад свирајте још једном. „Е, сад јесте ваша песма”, насмеја се тамбураш и загрми: „Има један кућерак у Срееемууу!”

М. Стајић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести