у суботичком позоришту “Деже Костолањи”, инкорпорирао у ткиво театра. Како променити свет позориштем, најморалнијом од свих уметности, главно је питање које покреће представа, у великој мери креирана као (ест)етички “лекчур перформанс” (представа предавање).
Као што је позориште “Деже Костолањи” познато по смелом и вештом глумачком ансамблу, тако је и Паковић неколицином представа, па и овом, потврдио да је реч о сличном аутору. И “Капитализам” је креирао на трагу сложених драматуршких структура из корпуса савременог позоришта, у којем се укида разлика између факата и фикције, па стварни, докуметарни мотиви, на зачудан начин постају део измишљене, промишљено домаштане грађе за текст и представу.
У “Капитализму”, основну наративну потку чини неколицина сиријских избеглица који су “пратећи сунце у пустињу реалног”, због услова код немачке канцеларке Меркел, одлучили да остану у Србији (Суботици). Њима се придружила и једна Мађарица у фирми, то јест на фарми пацова, којом хране своје, али и туђе породице. Месо је месо, је л’, а пацови потпуно одржива инвестиција, јер једу једни друге и само најбољи примерци опстају. На прослави годишњице, власници, сад већ прави мали капиталисти, одлучују да угосте популарног филозофа Славоја Жижека, као и да почасте званице самоубилачким вешањем једног од њих.
Између редова, прича се заправо о Трећем светском рату који је почео 11. септембра 2001, механизмима освајања и пођармљивања света из центара моћи неолибералног, капиталистичког система који инструментализује породицу, државу и демократску идеологију стварајући цивилизацију варварства у којој је лично изједначено са приватним, а изгубљен сваки морални компас. До непрепознатљивости помешани, што показује њихову сличност, кроз текст провејавају одломци из библијског јеванђеља и “Комунистичког манифеста” - проповеда се љубав, као једина сила која побеђује зло у људској природи. Црвени тепих постаје “бандиера роса”, а васкрснуће ослобођење од “фашистичког окупатора” који и овај пут крије своје право лице, у тежњи да гори систем прогласи за бољи, једини могући...
Наравно, не без ироније која спашава од претенциозности, све ово је (сценски) изложено кроз врло убедљиву глумачку игру, обликовану у складу са аудио-визуелним компонентама препознатљивим за позориште које је међу првима увело у игру сада већ препознатљиву поетику Андраша Урбана или Оливера Фрљића, са том разликом што се Паковићево позориште може назвати филозофским театром. “Геометријски ред излагања” у поднаслову “Капитализма”, наводи на Спинозну расправу о Богу, човеку и срећи. Са мноштвом цитата, референци, Паковић у “Костолањију” прави тешку, за гледаоца захтевну, али представу са мноштвом комичких елемената, зачудном лакоћом, односно великом дозом лудизма који спашава од лудила, претварајући га у “људило”.
Игор Бурић
