Исписано језиком који ишчезава

У белом зимском пејзажу равнице из салашарског оџака куља тамни и отежало масни дим. Управо из ове хоризонтале гледа се у ону другу удаљено узвинуту црту села са црквеним торњевима

у пуним вертикалама живота. Између су снежне њиве завејаних путева које упрегнути коњи разазнају док марвено тегле кола са чијег сица паорску муку размерава Бранко, звани Бапа. На једном тасу је село, а на овом другом, у белој осами равнине, опстојава салаш. Бапа ти је најстарији фамилијарац, жуљевита шака за раоник заоране њиве, домаћин црно на бело, усликано огрнут јанкелом са астраган крагном и истом шубаром, брковима фино штуцованим над горњом усном чија се ћутња строго очитава спрам оног што ће из ока с доњом усном да каже. То је та слика из гостинске собе, увеличано урамљена с венчаном женом, оштро ретуширана. (Радован Влаховић: БАПА – Банатски културни центар, Ново Милошево 2016.)

Дан и ноћ у сажетку приносе читаоцу животне наплавине паора тридесетих година минулог 20 века. Слано, горко и слатко у преплету исписано је језиком који ишчезава, лицима зашлим у помрчину сећања, а душевно блиским као да су ту да нам нешто више кажу и о нама самима ма колико удаљени били. И тај Бранко, у животној сенци стамен, коме је шешир некако био крут, умео је казати „шубара главу чува“, а знало се: „качкете су носили само шлосери и тишљери“, хоћу рећи, бравари и столари.

Језикословије кратког романа Радована Влаховића је колоквијално, у пуном рефлексу минулих времена, извучено из шифоњера скрајнутих гостинских соба када се „тувило“ и за ова памћења у забораву, то је та иста периферија српскога језика из које се Црњански репортерски јављао описујући паорске фаце Велике Кикинде уочљиво приметном репликом „Држ фасон, Нецо...“

Из топлог запећка завејаног салаша, с чварцима из зинуле рерне у лименом туфнастом тањиру, уз лебну комадешку и фраклић ракије, узвија Влаховић романескну кажу о Бапи с фамилијарним предивом у ткању густих ломатања по ћесарији, Добруџи и Русији за те сукнене чакшире на шунке упасане у дебеле чарапе, за кожне опанке „увучене у дрвене кломпе“  уз мало ливадског сена да „не зебу ноге“, за ту реклицу и гуњ, за дечурлију изнад и испод сисе материне и кад се јагњи, и кад се ждреби, за уста која ишту и кашику, и мрс, и пост. Никад се коњ зими не поји на бунар у атару, упутно уочава Влаховић. Он хипер реално пејзажира и портретише традиционалну домаћинску истину Баната и Банаћана, и не само њихове муке, с таквом сочношћу језика, чије су финесе у тим облицима давно загубљене, да може стати уз мерни рив Зорана Петровића. То његово Карлово преметнуто у Драгутиново, а са Беодром уједно иде уз бок Сакула.

Косидба и стрн, булка и паламида у носу, жежена судбина и дуд. Крстини, Брандићи, Мидини, Кичовљеви, Сасини, Белићи, Попови и Маринкова  кућа са три прозора и великом предњом собом са сокака, па стражње собиште уз велики конк, отворен за летњу ладовину, све је то збијено како би с придиком мајстор Будишин илити стриц Маринко казали: „...вредном и паметном човеку помози кад треба да крене, а пре тог га упути у живот, а после ће он сам себи крчити пут и стварати живот“. Знало се коме Паја шнајдер шије бричис чакшире, чији су бркови зашиљени мало нагоре, коме пристаје шешир од зечије длаке и чија нога носи „чизме са меканим сарама“. Алварски мириси, трговачки шпицераји и шпекулације, женски шлингераји, хипотекарне тамбулације, фелеричне и расквоцане прилике, олбе винског руменила, лиферанти, шпицлови, кицоши, бироши и фраклићи, а све те финесе су данас и језиком другачије скројене.

Бапа, романескно лице Радована Влаховића, и зимским даном чини снежну белину топлом да се и у овој врелини свеколиких порезника, менаџера, манекена, сићаних шпијуна и политичких зјакала у стварности боље и отменије разазнајеш.

Није лако сутра битисати ако не знаш ко си у корену јуче био?

Милутин Ж. Павлов
 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести