Исто­ри­ја при­ват­ног жи­во­та у Ср­ба

 пре­во­дом пр­ве свет­ске син­те­зе "Исто­ри­ја при­ват­ног жи­во­та" у пет то­мо­ва ко­је су при­ре­ди­ли чу­ве­ни фран­цу­ски исто­ри­ча­ри Фи­лип Ари­јес и Жорж Ди­би. Ово је био пр­ви по­ку­шај да се то­ком 20 ве­ко­ва исто­ри­је чо­ве­чан­ства пра­ти сва­ко­днев­ни жи­вот.

По­ја­ва ове, да­нас не­за­о­би­ла­зне, син­те­зе ин­спи­ри­са­ла је из­да­ва­ча Зо­ра­на Ха­мо­ви­ћа да са еки­пом срп­ских на­уч­ни­ка фор­ми­ра уре­ђи­вач­ки од­бор ко­ји је то­ком не­ко­ли­ко го­ди­на при­пре­мио че­ти­ри књи­ге у се­ри­ји "При­ват­ни жи­вот на тлу срп­ских зе­ма­ља". При­ло­ге су на­пи­са­ли мно­го­број­ни до­ма­ћи струч­ња­ци из обла­сти исто­ри­о­гра­фи­је, ет­но­ло­ги­је, ар­хе­о­ло­ги­је и исто­ри­је умет­но­сти.  По­ни­кла на ис­тра­жи­ва­њи­ма за ову син­те­зу по­ја­ви­ла се аутор­ска сту­ди­ја Ми­ро­сла­ва Ти­мо­ти­је­ви­ћа "Исто­ри­ја мо­дер­не при­ват­но­сти".

Но­вом "Исто­ри­јом при­ват­ног жи­во­та у Ср­ба" за­о­кру­жу­је се те­ма "при­ват­ног" и "јав­ног" на овим под­не­бљи­ма од сред­њег ве­ка до са­вре­ме­ног до­ба, а ауто­ри су ар­хе­о­лог др Мар­ко По­по­вић, исто­ри­чар умет­но­сти проф. др Ми­ро­слав Ти­мо­ти­је­вић и исто­ри­чар проф. др Ми­лан Ри­сто­вић.

Уред­ни­ца нај­по­пу­лар­ни­је и нај­по­зна­ти­је еди­ци­је "По­лис" проф. др Сми­ља Мар­ја­но­вић  Ду­ша­нић об­ја­сни­ла је да се из­бор ауто­ра за ову но­ву син­те­зу сам на­мет­нуо јер су они би­ли уред­ни­ци три од че­ти­ри то­ма оне прет­ход­не, а при­па­да­ју оној гру­пи струч­ња­ка чи­ја су ин­те­ре­со­ва­ња мно­го ши­ра од оних ве­за­них за њи­хо­ву при­мар­ну стру­ку. Она сма­тра да ова јед­но­том­на књи­га при­ват­ног жи­во­та код Ср­ба ни­је тек са­же­так прет­ход­не че­ти­ри већ про­фи­ли­са­ни­ја вер­зи­ја пи­са­на са но­вим кон­цеп­том да бу­де аутор­ска син­те­за ра­ђе­на на осно­ву нај­но­ви­јих ис­тра­жи­ва­ња за ко­ја се ни­је зна­ло ка­да је пи­са­на прет­ход­на. Као при­мер је на­ве­ла нов и бо­га­ти­ји оде­љак по­све­ћен ур­ба­ној кул­ту­ри у сред­њем ве­ку.

Аутор тре­ћег де­ла "Од тра­ди­ци­је ка мо­дер­но­сти" Ри­сто­вић об­ја­снио је да је од­ре­дио да то бу­де пе­ри­од од Бер­лин­ског кон­гре­са (1878) јер су гра­ни­це из­ме­ђу сва­ког од три де­ла  ве­о­ма услов­не. Та­ко­ђе, он је скре­нуо па­жњу да је као крај­њи да­тум од­ре­дио 1990. јер по­след­њих 20 го­ди­на тек тре­ба да об­ра­де со­ци­о­ло­зи, пси­хо­ло­зи, по­ли­ти­ко­ло­зи, па тек он­да до­ла­зе на ред исто­ри­ча­ри, али је не­ке фе­но­ме­не (из­бе­гли­штво, ми­гра­ци­је, ути­цај но­вих тех­но­ло­ги­ја) пра­тио до да­нас јер су до­не­ли ве­ли­ке про­ме­не и то ни­је мо­гло да се из­бег­не.

Опи­су­ју­ћи рад тро­чла­ног ти­ма Ти­мо­ти­је­вић је на­гла­сио да им је пр­во­бит­ни план био углав­ном  да са­жму оно што већ по­сто­ји у пр­вој те­тра­ло­ги­ји, али да се убр­зо по­ка­за­ло да је сва­ко на свој на­чин ства­рао лич­не син­те­зе ко­ји­ма је за­јед­нич­ко да су до­ча­ра­ва­ле ево­лу­ци­ју ства­ра­ња иден­ти­те­та под ути­ца­јем раз­ли­чи­тих окол­но­сти.