Књига је, са још девет наслова, објављена 2014. у оквиру едиције “Србија 1914-1918“. Италијан Бруно Барили, композитор и музички критичар, отац сликарке Милене Павловић Барили, у време Првог балканског рата (1912) и Првог светског рата (1914-15) боравио је у Србији као овлашћени ратни репортер италијанских листова “Трибуна“ и “Корејере дела сера“. Преведени Барилијеви текстови најпре су објављени у новосадском “Прометеју“ (1996), а поводом стогодишњице Првог светског рата поново излазе у сарадњи два издавача (“Прометеј“, РТС).
Писац ових извештаја о ратовима, био је необична личност. У његовој домовини Италији, историчари књижевности и музике тврде да је реч о изузетном ствараоцу. Велики Растко Петровић је током дипломатске службе у Риму био у прилици да упозна песника Бруна Барилија, о коме је писао као о “последњем изданку великог боемства, духовном брату нашег Ујевића и Драинца“. Бруно је у Минхену студирао и дипломирао музику. Ту је могао видети Даницу Павловић, Српкињу из Пожаревца, која је на истој Академији учила клавир. Ипак, биографски подаци говоре да је до првог сусрета дошло у Бајројту, на фестивалу Вагнерове музике. Убрзо су се венчали, а почетком новембра 1909. рођена им је ћерка Милена Павловић Барили.
Већ уочи нове 1910, родитељи су с двомесечним дететом кренули на први велики заједнички пут, у Италију. Тиме је обележен почетак једног кратког и немирног, грчевитим радом и непрестаним путовањима прожетог живота. Романтику пожаревачких стрмих улица, сецесијских фасада и кровова, непрестано су, као географски, културни и социјални контрапункт, смењивали призори из Београда, древног Рима, сунчане Нице, Бергама, а потом Минхена, Мадрида, Лондона, Париза. У овим градовима и на раскршћима својих честих путовања, Милена је одрастала, школовала се, сазревала, стицала пријатеље, формирала своју уметничку личност.
Отац Бруно ће као репортер боравити у Србији. Писаће из Београда, Ваљева, Ниша, Врања. Описиваће страдања српског народа са много љубави и саосећања. Дивиће се ратним подвизима и јунаштву војника, и бити опчињен лепотом предела разрушене земље. Усред ратних призора осврнуће се и на портрет краља Петра Карађорђевића, који је увек са војском на фронту, или са рањеницима. Ту су и његови синови Александар и Ђорђе као снажна потпора војничком моралу, као и краљева ћерка Јелена у својству болничарке. Барили је о ратним приликама сигурно знао више него што је у извештајима телеграфисао италијанским листовима, али му то није давало могућности за ширу и слојевитију слику датих околности.
Бруно и Даница су се после Првог светског рата разишли, јер његовој природи нису одговарале брачне стеге и обавезе. После сликарских поука код Бете Вукановић у Београду, Милена ће као студенткиња дуже боравити код оца. У Италији ће настати и нека од њених најзначајнијих дела. Касније ће излагати у Риму, Фиренци и Венецији, и то са запаженим успехом, све до одласка у Њујорк 1939. године. После смрти Милене (1945), њен муж Роберт Томас Гослен донеће урну са њеним пепелом у Рим и предати је Бруну Барилију (1880-1952). Две деценије касније, Даница је отишла у постојбину свога мужа где је умрла у Парми, 1965. године. Њени посмртни остаци биће сахрањени у Риму, у истој гробници у којој су почивали Милена и Бруно.
Синиша Ковачевић
