“Божанствене комедије”, која почиње “Паклом”, а завршава “Рајем”. “Деветка” би, дакле, почињала “Рајем”, а завршавала у “Паклу”, што и јесте видљиво на сцени Културног центра Новог Сада, где је праизведбу комада писца из Македоније режирао Богдан Јанковић.
Ту се свака сличност завршава, а почињу друге игре књижевних и књишких референци. Почињу стилске вежбе, како би могла да се протумачи “Деветка”. Девет сцена, девет кругова, Девета симфонија, све се врти око дијалога мужа и жене који подсећа на театар апсурда. С том разликом што данас није потребно измишљати апсурдне ствари, оне су доступне на сваком кораку, поготово у свакодневици, па се овај “породични” дијалог и те како врти око опипљивих афеката, политичких, друштвених, љубавних...
Све крене од вести (“што су управо стигле”), које не говоре да имамо још само пар година, него да их немамо уопште. Све вести су старе, па и новине, а драмску ситуацију понајвише оцртавају “вести из несвести” (тројица погинула кољући свињу). Жена (Соња Лештар) и Муж (Лазар Јованов) стално се преклапају, са активно доминантном улогом мушкарца и пасивно доминантном улогом жене. И овде је на делу инверизија. Муж нон-стоп нешто брбља и показује, док Жена мудро ћути и не би да је прекидају. Ратови, ракови, партије (наше и “наше”), секс, смрт, деца, о свему по мало, али зато што луђе.
Доминантна особина типских ликова “Деветке” је то што они знају да су у позоришту. Знају за управу, чак је и прозивају (да је попила сав виски и слично). Посебну наклоност показују према публици, брину се да јој не досаде, да буду занимљиви, забавни.
Представа се игра на такозваној хинтербини, иза сцене, што доприноси аутентичности атмосфере наличја, овде често спомињаној инверзији. Изабрана сцена и њени модалитети позоришта у позоришту, врхунац имају у драматуршки измењеном и заоштреном крају, када се ликови не гасе до следећег жетона, него нуде публици избор, гласање да ли су за то да они преживе или да умру. Ова сцена може да представља рушилачки продор стварности у заштићено поље уметности али, поново, и обрнуто - разарање стварности снагом имагинације. То је она љуљашка на којој се “клацкају” наши јунаци, Адам и Ева који су пробали плод са дрвета сазнања и били прогнани из рајског врта у паклену кухињу.
Игор Бурић
