а две године касније је са неколико пријатеља основао стрип магазин „Линус“, у коме ће започети објављивање свог најпознатијег дела, серијала „Валентина“.
У првој епизоди „Неутрон“ Валентина је, међутим, споредни лик; тек ће касније она постати јунакиња низа авантура које се од 1968. појављују и у форми албума којих је, за Крепаксовог живота, објављено 27 а на њих се надовезују албуми са илустрацијама и скицама. Валентина је само једна од десетак лепршавих и еротизованих лепотица - од Јустине (по маркизу Де Саду), фамозне О и Емануеле до Белинде, Аните, Бјанке - чије је доживљаје Крепакс претечио у стрип. Он је такође исцртао бројне стрип адаптације књижевних дела.
Валентина Росели, рођена 1942. у јеку Другог светског рата, у Милану одраста у послератном свету обнове „обичног живота“, промене политичких система, раста стандарда и фасцинације популарном културом. Она се слабо уклапа у друштво и тек љубав са Филипом Рембрантом, брак и рођење сина Матије доносе делимично смирење њеног немирног духа и фантазије. Валентина се бави модном фотографијом док је Филип, који је раније био маскирани Неутрон, супер борац против злочина, сада интелектуалац везан за разне пројекте.
Књига „Валентина, биографија једног лика“ представља први том „званичне“ историје ове хероине; друга књига је „Трилогија Баба Јага“ из 1972. године која је Крепаксу донела популарност и признања његовог неуобичајеног приступа и третмана стрипа који је, за разлику од стандардног, потпуно разбарушен, неоптерећен императивима брзе акције и лако разумљивог цртежа. Сабране Валентинине авантуре нису поређане по хронологији већ по сродности и тематској повезаности епизода па тако трећи том, под насловом „Трилогија о Подземаљцима“ (издавач Darkwood, Београд, 2016) доноси приче из 1965. („Подземаљци“, допуњено 1968), 1966. („Силазак“) и 1968. („Валентина изгубљена у земљи Совјета“).
Одређено јединство свих догађаја постоји - силазак у дубину земље и проналазак бизарних цивилизација односно повратак на површину - али су и контрадикторности видљиве (тако се Валентина и Филип у другој епизоди упознају са Арно Тревесом иако су у првој са њим снимали филм!). Ове су неусклађености резултат Крепаксовог дисконтинуираног стварања прича о Валентини које је зависило и од могућности објављивања у магазинима и тада су могле проћи незапажено; када су епизоде сакупљене те грешке се лако запажају али, с друге стране, доприносе атмосфери разбарушености и опуштене безбрижности хипи времена у којима је стрип рађен.
Чини се да Крепакс није могао или хтео да контролише своју инспирацију, али и да је био под снажним утицајем друштвено-политичких дешавања; на то указују, у коментарима након стрипова, названим „Иза кулиса једног стрипа“, Крепаксов син Антонио и супруга Луиза, објашњавајући поједине табле односно њихову „реалну подлогу“ - каква је противљење рату у Вијетнаму, праћење модних дешавања, позивање на историјске чињенице, поп културу, мистичка и херметичка учења - што продубљује увид у уметникову инспирацију и реализацију дела.
Крепакс је склон изградњи псеудоисторијских линија које „уграђује“ у приче: Филип-Неуторон ће открити порекло способности да паралише погледом управо у сусрету са Подземаљцима; на другој страни Хелена фон Кенигзмарк ће сићи у подземље, постати неустрашива ратница и владарка, оснивачица града Тоитатнан (на окамењеним костима Великог Овна, отелотвореног астролошког знака). У радњу која неочекиваним обртима уме да изненади и збуни Крепакс ће лако удевати неколике табле необузданих и халуцинантних снова (у којима се преплићу епохе руске бољшевичке револуције са средњевековним витезовима на моторима или Тур де Франс са Пикасовим делима) или се поигравати стрипом у стрипу (Арно црта стрип табле и баца их док паралелно тече основна стрип радња).
Све три приче преплићу елементе мистицизма, езотерије, фантазије, научне фантастике и хорора, уз свеприсутну стилизовану еротику „допуњену“ сексуалним фантазијама, фетишизмом и притајеном перверзијом као зачином Валентининих снова - у једном она је Валенко Страшна која има своје сексуалне робове - и понашања – она спремно пада у загрљај и Филипу и Арноу; бројни су цитати и алузије на бајке, литературу и филмове, инсистирање на високој моди, на необичним предметима (из 19. и раног 20. века), екстваганцији, позерству и извештаченој афектацији. Крепаксови цртежи су час мунициозни, час заустављени на скицама (не увек беспрекорним), врло често рађени из неуобичајених перспектива.
Веома су допадљиве табле које садрже цртеже који се развијају у времену или оне у којима су дешавања паралелна и невезана (сцене разних окупљања и журки). Све то потврђује Крепакса као ванредног ствараоца и његов нетипични однос према медију у коме ствара, односно одбијање да се поштују утврђена занатска правила стрип цртања-приповедања. Отуда „Валентина“ није рутинирани и формално лако препознатљив стрип па тражи читаоце отворених погледа и схватања спремне на напор у конзумирању стрипа.
Тај напор бива награђен вансеријским доживљајима и сензацијама.
Илија Бакић
